Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

„AKO ODBIJAMO DA IH KORISTIMO, ZAŠTO IH IMAMO“

Pretnja nuklearnim ratom u Evropi

Najavivši da će svoje snage odvraćanja staviti u stanje pripravnosti, ruski predsednik Vladimir Putin je primorao ceo generalštab da ažurira svoje doktrine, koje su u većini slučajeva nasleđene iz Hladnog rata. Izvesnost međusobnog uništenja (čiji akronim na engleskom MAD znači „lud“) više nije dovoljna da isključi hipotezu o navodno ograničenim taktičkim nuklearnim udarima čime se rizikuje nekontrolisana napetost

Suv, ogorčen ton odgovora nikome nije promakao. „Ne pričajte priče o tome da ćemo [u Ukrajinu] poslati ofanzivnu opremu, avione i tenkove... Možete da kažete šta hoćete, i jedni i drugi, ali to bi se zvalo Treći svetski rat.“ Dana 11. marta 2022. godine, snažno opovrgavajući sugestije izabranih zvaničnika i stručnjaka koji traže direktnije učešće SAD u sukobu, Džozef Bajden je zatvorio vrata direktnom konvencionalnom suprotstavljanju između Vašingtona i Moskve. Istovremeno, američki predsednik je potvrdio da bi potencijalno napravio korak napred do krajnosti ukoliko bi se ruska ofanziva proširila na teritoriju jedne od članica NATO-a.

Iz tog razloga je uspostavljena razlika između utočišta, a to je prostor Atlantskog saveza, i ukrajinske teritorije koja zavisi od specifične geostrateške kategorizacije. Ta kategorizacija će, prema Vašingtonu, nametnuti temeljno razmatranje odnosa snaga između protivničkih aktera na terenu, ovladavanje stepenom operativnog angažovanja od strane deklarisanih pristalica Ukrajine (posebno u pogledu prirode izvršenih transfera oružja u korist Kijeva), a naročito obavezu da se stalno preispituju granice ruske volje sa, kao krajnjim ciljem, mogućnošću stvaranja pregovaračkih izlaznih vrata koja su prihvatljiva i za Ruse i Ukrajince.

Neki objašnjavaju ovu američku opreznost pozivajući se na reči Vladimira Putina 24. februara 2022: „Nije bitno ko pokušava da nam stane na put ili (...) da stvori pretnje našoj zemlji i našem narodu. Oni moraju da znaju da će Rusija odmah reagovati, a da će posledice biti takve kakve nikada niste videli u svojoj istoriji.“ Uz povećanje nivoa pripravnosti ruskih nuklearnih snaga („poseban režim borbene službe“), ove reči spadaju u kategoriju ucene, pa bi stoga mogle dovesti do procene da je reakcija predsednika SAD čin povlačenja. Dana 27. januara, u Njujork tajmsu, pozivajući na obnavljanje koncepta „slobodnog sveta“, neokonzervativni kolumnista Bret Stivens upozorava: „Uspeh agresora na kraju zavisi od psihološke predaje njegove žrtve.“

Neko bi zaista bio u iskušenju da kaže da nije na pomenutom agresoru da određuje „prihvatljiv“ nivo agresivnosti onih koji uz pomoć saveznika pokušavaju da odbrane nepovredivost svojih granica i svoju nacionalnu egzistenciju. Međutim, ova primedba bi se savršeno mogla primeniti na druge prošle međunarodne krize, kao na primer na slučaj Kuvajta na koji je Irak izvršio invaziju 1990. godine. Problem je u tome što je trideset godina kasnije napadnuta teritorija Ukrajine, neuporedivih dimenzija, i što agresor, odnosno Rusija, ima strateške argumente drugačije prirode od argumenata Sadama Huseina.

Da bi se razumeli ulozi trenutnih odnosa između Bele kuće i Kremlja, kao i Bajdenova zabrinutost zbog preterivanja nekih njegovih sunarodnika ili saveznika, možda je bolje da se pozovemo na jednu drugu, stariju izjavu, a to je u ovom slučaju izjava ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova, koji je 2018. godine potvrdio da ruska nuklearna doktrina „jasno ograničava mogućnost upotrebe nuklearnog oružja u dva odbrambena scenarija: kao odgovor na agresiju protiv Rusije ili njenih saveznika nuklearnim oružjem ili bilo kojim oružjem za masovno uništenje, ili kao odgovor na nenuklearnu agresiju, ali samo ako je ugrožen opstanak Rusije “.

Nuklearne doktrine su stvorene da bi se tumačile. Već dugo traje debata među stručnjacima za strategiju čija specijalnost je Rusija, kad je reč o ispravnom čitanju ove vrste doktrinarnih podsetnika. Dana 11. marta, u dvomesečniku Foreign Affairs, Olga Oliker, direktorka programa za Evropu i Centralnu Aziju nevladine organizacije Međunarodna krizna grupa, smatra da „Putinov izraz, ‘poseban režim borbene službe‘, iako ranije nije korišćen, ne deluje kao da signalizira ozbiljnu promenu stava Rusije po pitanju nuklearnog delovanja “.

Međutim, barem kad je reč o percepciji, ono što navodi na hipotetičku situaciju koju je 2018. godine evocirao Lavrov — „ako je opstanak Rusije ugrožen“ — ne može se izbeći u trenutnoj krizi. Postavlja se pitanje da li ruski rukovodioci zaista smatraju da je strateški položaj Ukrajine, a samim tim i njeno eventualno članstvo u NATO-u, suštinski bitno pitanje. Ako je odgovor potvrdan, to bi objasnilo zašto su, protivno svakoj formalnoj logici, svakom političkom razlogu, nudeći na taj način NATO atlantizmu razlog da se odupre i nepopravljivo škodeći međunarodnom statusu Moskve, ovi rukovodioci mogli da procene da je racionalno da jednostrano napadnu svog suseda i da se dodatno opredele za prirodnu „nuklearizaciju“ svoje krizne diplomatije kako bi uklonili bilo koju drugu zaraćenu državu iz trenutnog sukoba.

Da li je to ciničan manevar koji se oslanja na slabosti i oklevanja Zapada, kako bi se maksimalno uvećala ruska sloboda delovanja? Bivši britanski premijer Entoni Bler na svom sajtu postavlja pitanje: „Da li je razumno (...) unapred reći [Putinu] da ćemo mi, šta god da on uradi na vojnom planu, isključiti bilo kakav oblik vojnog odgovora? Možda je taj naš stav ispravan, ali stalno isticanje i otklanjanje sumnje u njegovom umu je čudna taktika.“ Međutim, ako je manevarska dimenzija očigledna, ko bi onda, preuzimajući odgovornost za buduće događaje, danas mogao tačno da kaže u kojoj meri se ovaj ruski taktički cinizam, koji bi svoje ciljeve ostvario u vidu uspešne agresivne zaštite, meša sa delom strateškog uverenja, podržanog kristalizovanim frustracijama? Da li treba da potcenimo eksplozivnost ove mešavine kad bi slučajno Zapad direktno „testirao“ opsadni ruski sindrom u Ukrajini?

Ova pitanja su drugi postavljali mnogo pre Bajdena. Kad je bio suočen sa „krajnjom granicom“ svog štaba u ranim danima Kubanske raketne krize, u oktobru 1962. godine, Džon F. Kenedi je rezimirao odlučujući ulog tog kritičnog trenutka terminima koji nisu bili čisto vojni, već suštinski perceptivni. Četvrtog dana krize upravo je počeo sastanak „Ekskom-a” (eng. The Executive Committee of the National Security Council): „Pre svega, počeo je mladi predsednik, dozvolite mi da, iz svog ugla, preciziram (… ) prirodu problema. (...) Moramo se najpre zapitati zašto su Rusi tako postupili.“ Arhive sa kojih je skinuta tajnost ovog ključnog trenutka u istoriji međunarodnih odnosa pokazuju da Kenedi tada evocira rešenje blokade, važnost ostavljanja izlaza Nikiti Hruščovu i potrebu da se izbegne ekstremna upotreba nuklearnog oružja, istovremeno održavajući američki međunarodni kredibilitet. General Kurtis Lemej, načelnik štaba Američkog ratnog vazduhoplovstva, bez emocija je odgovorio da „ova blokada i ova politička akcija vode u rat“. Pre lansiranja, koncizno je izjavio: „To je gotovo jednako negativno kao i smirivanje [britanska politika smirivanja po pitanju Trećeg nemačkog Rajha] koje je prethodilo dešavanjima u Minhenu.“ Taj dijalog je bio napet i agresivan. Kenedi je veoma šturo zahvalio svojim generalima, koji su mu svi savetovali da odmah preduzme vojnu akciju. On će učiniti upravo suprotno u danima koji slede. „Pogrešili su, zaključuje istoričar Martin Dž. Šervin u nedavno objavljenoj knjizi posvećenoj uporednim procesima donošenja odluka u vremenima nuklearne krize. „Da predsednik nije insistirao na ovoj ideji blokade, i da je prihvatio preporuke generalštaba, a zatim i većine njegovih savetnika iz Ekskom-a, on bi nenamerno naglo izazvao nuklearni rat.“

Centralno pitanje tiče se vrednosti nuklearnih upozorenja kojima Rusija „omotava“ konvencionalnu agresiju koju je s predumišljajem pokrenula. Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski sumnja u stvarnu rešenost ruskog predsednika: „Mislim da je pretnja nuklearnim ratom blef. Jedna stvar je biti ubica. Druga stvar je ubiti se. Svaka upotreba nuklearnog oružja znači kraj za sve strane, a ne samo za osobu koja ga koristi \.“ Po ovom pitanju, i uz rizik da ispadne malodušan, (...)

Obim celog teksta : 3 806 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Olivije Zajec

je univerzitetski profesor u oblasti političkih nauka na Pravnom fakultetu Univerziteta Žan-Mulen Lion III.
PREVOD: Anja Mitić

Podeli ovaj tekst