Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

ŠTA BI FRANCUSKOJ DONEO NOVI MAKRONOV MANDAT?

Teški izbori

Uprkos brojnim preokretima tokom proteklih pet godina i činjenici da predsednik Emanuel Makron ne može da se pohvali nikakvim realnim učinkom svoje politike, njegovo ponovno imenovanje u Jelisejsku palatu čini se kao najverovatniji scenario: krajnja desnica je snažna, ali i podeljena; dobar deo buržoaskog i konzervativnog biračkog tela desnice svog predstavnika vidi u Makronu, kome su se mnogi njeni lideri već priklonili; konačno, levica je preslaba da bi se nametnula. tim pre zato što partije koje je čine u proteklih pet godina iznose sve opskurnije analize ključnih pitanja, od starosne granice za odlazak u penziju, preko privrednog planiranja, mesta nuklearne energije u energetskom miksu, institucije Pete republike, evropskog federalizma, saveza sa Sjedinjenim Državama, pa sve do rata u Ukrajini… Bilo kako bilo, nastavak rata u Ukrajini favorizuje Makrona budući da pažnju Francuza usmerava na diplomatske napore njihovog predsednika, umesto na sumorni dosije njegovog petogodišnjeg mandata.

Započet ukidanjem solidarnog poreza na bogatstvo (ISF), smanjenjem poreza na korporativni profit i „reformom“ Zakona o radu u prilog poslodavcima, te zaoštren pobunom „žutih prsluka“ koja je suzbijena upotrebom ekstremnog nasilja, Makronov mandat zaključen je predstavljanjem njegovog programa za slučaj reizbora. Dve ključne mere — pomeranje starosne granice za odlazak u penziju sa 62 na 65 godina i obaveza korisnika aktivnog solidarnog dohotka (RSA) da rade više od petnaest sati nedeljno — ukazuju na dalji pomak udesno. Prva mera, koja pritom nije odgovor na neku finansijsku hitnost, drastičnija je i od onoga što su poslodavci prošle godine zahtevali (penzionisanje sa 64 godine). Druga, koju je vlast predstavila kao „pravednu meru“, obezbediće poslodavcima jeftinu ili besplatnu radnu snagu, što će im omogućiti da ne povećavaju plate u sektorima u kojima se na ponude za posao malo ko prijavljuje.

Budući da povratak inflacije neće biti ispraćen merama podrške održanju nivoa zarada, većinu stanovništva pogodiće pad kupovne moći, jer će se ova strategija „po-svaku-cenu“, ostane li na snazi, baviti pre svega očuvanjem profitnih margina kompanija kojima preti pad tražnje. Kompanije u okviru CAC 40 (najvažniji berzanski indeks u Francuskoj — prim. prev.) ostvarile su tokom 2021. godine istorijski profit u iznosu od 160 milijardi evra. Kontrola cena, koju Makron odbija da uvede, onemogućila bi im da porast troškova transporta i cena sirovina prenesu na svoje kupce. U tom slučaju ispaštale bi dividende njihovih akcionara, što možda i nije tragedija čijim bi ublažavanjem država trebalo prioritetno da se bavi.

Makronov mogući drugi mandat bio bi još rizičniji po radni narod, budući da bi mu bio i poslednji. Lišen pretnje budućeg izbornog poraza, uz uživanje podrške nove skupštinske većine, Makronov liberalni projekat — delimično odložen zahvaljujući pokretu „žutih prsluka“ i kovid-19 krizi — ne bi imao drugih prepreka do aktuelnih izliva brutalnosti.

Tu na prvom mestu mislimo na rat u Ukrajini. Zasada je nemoguće u potpunosti sagledati obim ove katastrofe izazvane ruskom agresijom. Ukrajinski narod žrtva je vojske koja tvrdi da ih oslobađa (3,5 miliona stanovnika pobeglo je iz zemlje, uz nekoliko hiljada mrtvih). Rusko stanovništvo podvrgnuto je režimu sve ostrašćenijem prema svojim protivnicima, teškim vojnim gubicima na ukrajinskom frontu i zapadnim sankcijama, uz lavinu zabrana i bojkota koji neselektivno pogađaju sportiste, umetnike, klijente Masterkarda, pretplatnike Netfliksa i… vlasnike ruskih restorana u inostranstvu. Ako je cilj napraviti jaz između „gospodara Kremlja“ i njegovog naroda, kolektivna kazna nije način da do toga dođe.

Tu nije kraj posledicama ukrajinske katastrofe. Pozivajući se na činjenicu da pšenica, čiji su dve trenutno zaraćene države glavni proizvođači, obezbeđuje značajan deo kalorija koje konzumira svetsko stanovništvo, generalni sekretar Ujedinjenih nacija (UN) Antonio Guteres upozorio je 14. marta međunarodnu zajednicu na mogući „uragan gladi i kolaps globalnog prehrambenog sistema“. Situacija je podjednako sumorna i na klimatskom frontu, kako zbog toga što će aktuelna politika opšteg naoružavanja povećati potrošnju neobnovljive energije i materija (samo američka vojska proizvodi toliko gasa sa efektom staklene bašte kao cela Portugalija ili Švedska), tako i zato što je međunarodna saradnja, neophodna za ukupno smanjenje proizvodnje fosilnih goriva, manje verovatna u ratnim vremenima.

Izbeglice, glad, klima, da i ne spominjemo rizik od eskalacije nuklearnog sukoba, sasvim su dovoljni izvor melanholije u svetu koji i dalje nije svršio s pandemijom i koji uviđa da čovečanstvo nikada u svojoj novijoj istoriji nije imalo tako mali „blanko ček na nadu “.

Osvrt na genezu ukrajinske krize nije koristan samo da bismo lakše razumeli kako smo do nje došli, već i — i iznad svega — da bismo promislili kako da je rešimo. Iskušenje da se na tok događaja gleda kao na naknadnu potvrdu ranijih upozorenja uvek je prisutno. Jedno je, međutim, izvesno: pre šest meseci, pa ni pre tri meseca, niko nije slutio da će ruska vojska upasti na čitavu teritoriju Ukrajine. Čak ni predsednik Volodimir Zelenski.

U svakom sukobu iz kog vreba mogućnost nuklearne eskalacije, moć se koncentriše u rukama jednog muškarca — retko kad je u pitanju žena. „Odvraćanje, to sam ja“, rezimirao je Fransoa Miteran. „Šef države je taj koji donosi odluku.“ Osvrćući se na Kubansku raketnu krizu, brat tadašnjeg predsednika SAD, Robert Kenedi, sumirao je mogući epilog oktobra 1962. godine: „Od četrnaest visokopozicioniranih ljudi uključenih [u donošenje odluke SAD] (…) bilo je njih šestorica, od kojih bi svaki, da je bio predsednik Sjedinjenih Država, prema mom mišljenju, razneo planetu.“

 

Da li je NATO isprovocirao Rusiju ili je bio isuviše popustljiv?

Budući da Vladimir Putin svoju zemlju vodi već 22 godine (bio je premijer od 2008. do 2012. godine), sasvim je prirodno potruditi se da razumemo motive iza naredbe o napadu na Ukrajinu koju je izdao trupama. Činjenica da je on često govorio na ovu temu samo nam otežava ovaj zadatak. Javljaju se dva suprotstavljena tumačenja. Prema prvom, ruski predsednik je reagovao na uporno zanemarivanje njegovih bezbednosnih zahteva od strane Zapada, dok se Severnoatlantski savez (NATO) za to vreme, (…)

Obim celog teksta : 3 117 reči.

Ev gotar bi tenê ji bo aboneyan berdest e

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Hûn abone ne? Ji bo xwegihandina gotarên online têkeve.
Xwe bidin nasîn

Serž Alimi

PREVOD: Matija Medenica

Podeli ovaj tekst