Mediji neretko pri izbijanju novog međunarodnog sukoba moraju da donesu odluku da li će da gledaju na drugu stranu, kao u slučaju Jemena, Palestine, Donbasa i Tigraja, ili će prenositi slike zapadnih vojski koje doleću u pomoć nekom potlačenom narodu, kao u slučaju Kosova ili Iraka. Ovoga puta, akteri su drugačiji. A spektakl koji su priredili privukao je svačiju pažnju. Od marseljskog stadiona Velodrom do Brandenburške kapije u Berlinu sa spomenika se vijore boje ukrajinske zastave, baš kao i s aplikacije „TousAntiCovid“ („Svi protiv kovida“, 25. februar) i trenerki francuskih tenisera koji će u Pou igrati protiv Ekvadora (4. i 5. mart). Transportna kompanija „Bolt“ saopštila je: „Doniramo 5% vaših vožnji za podršku Ukrajini“ (2. mart); McDonald’s više ne prodaje hamburgere na Puškinovom trgu u Moskvi; Međunarodni paraolimpijski komitet zabranio je Rusima s invaliditetom učešće na Zimskim igrama u Pekingu.
Berlinski tehno klub Berghajn donira prihod od prve večeri svog ponovnog rada posle kovida „organizacijama posvećenim pre svega kvir osobama u Ukrajini“ (Berliner Zeitung, 4. mart), dok je u Milanu Univerzitet Bikoka suspendovao kurs o Fjodoru Dostojevskom kako bi se „izbegla bilo kakva polemika“ (Le Figaro, 9. mart); Fejsbuk je u Sjedinjenim Državama uveo izuzetak koji korisnicima iz Istočne Evrope dopušta da objavljuju pretnje smrću Rusima (Rojters, 10. mart); konačno, Washington Post (3. mart) javlja da „Međunarodna federacija mačaka zabranjuje učešće ruskih mačaka na svim takmičenjima“, zaključivši da nisu spremni da „svedoče ovim zverstvima skrštenih ruku“.
Ovo frenetično agitovanje dovelo je do vrhunca mehanizam prvi put stavljen u pogon pre trideset godina, tokom Prvog zalivskog rata: mehanizam „totalizujućeg događaja“. U pitanju je jedan vid lančane reakcije. Njena inicijalna kapisla je vest tako važna da joj mobilizacija ljudi do koje dovodi omogućava da napusti strogi domen informisanja i prodre u sva sredstva brze komunikacije, od informativnih programa do društvenih mreža. Odatle dalje prelazi u fazu preopterećenja tokom koje se čelnici najrazličitijih institucija, uvereni, poput Međunarodne federacije mačaka, da ne mogu da stoje po strani ne čineći ništa, takmiče jedni sa drugima u zapanjujućim izjavama.
Kao i u slučaju terorističkih napada iz januara i novembra 2015. godine i prvog sanitarnog zatvaranja tokom marta i aprila 2020, medijski tretman ruske invazije izlazi iz uobičajenih novinarskih okvira. Obične vesti se razdvajaju po sekcijama, ali je totalizujući događaj u stanju da ozrači čitav uređivački prostor. Na tragu dnevnog lista Le Monde, čije su naslovne strane od 26. februara do 14. marta nosile oznaku „posebno izdanje“, televizijske i radio-stanice na brzinu su presvukle svoje emisije. Od vremenske prognoze koja ističe „prelepe boje žute i plave“ (France Inter, 28. februar) do „večeri solidarnosti ‚Ujedinjeni za Ukrajinu‘“ s posebnim koncertom i prikupljanjem donacija (France Télévisions i Radio France, 8. mart) i večeri ukrajinskih autora na France Culture (4. marta), svaka emisija mora da zvuči kao obraćanje novinske redakcije. Razlika između javnih i privatnih emitera, između informisanja i zabave gubi se u magli: „Stanice grupe Altice Media, uključujući i RMC, udružile su snage sa Secours populaire i apeluju na donacije za pomoć ljudima koji beže iz Ukrajine“, saopštio je 2. marta ovaj konglomerat pod kontrolom Patrika Draija.
Prelazak na režim „posebnih izdanja“ (…)
