Razlika je očigledna. Besplatne vozne karte, trenutni upis dece u škole, pun pristup zdravstvenom sistemu i socijalnim uslugama, dozvole za rad: od Poljske do Mađarske, preko Francuske i Danske, vlade ne štede sredstva da dostojno dočekaju ukrajinske izbeglice. I niko se zbog toga ne ljuti, čak ni stranke koje uobičajeno propovedaju politiku „nulte imigracije“. „Da, nedvosmisleno to kažem. Francuskoj je čast što učestvuje u dočeku ukrajinskih izbeglica. Što se mene tiče, ja sam spremna, kao što su, verujem, i Francuzi spremni“, izjavljuje Mari Le Pen, predsednica RN-a, na skupu održanom 5. marta. Što se tiče mađarskog premijera, nacionaliste Viktora Orbana, on je sledećim rečima opravdao to iznenadno gostoprimstvo: „Umemo da napravimo razliku između migranta i izbeglice. Migrante zaustavljamo. Izbeglicama pružamo svu pomoć koja im je potrebna.“
Sigurno su izbeglice iz Sirije, Avganistana, Iraka, Eritreje, Sudana, itd... počele da štucaju. I oni su morali da pobegnu iz zaraćenih zemalja. No, oni su naviknutiji na sirene Fronteksa (graničarske evropske policije) i na dreku o „invaziji“ nego na osmehe ekstremne desnice. Brisel im nije ponudio „privremenu zaštitu“, status ustanovljen direktivom iz 2001. godine ali na koji se nikada pre ukrajinske krize nije pozivalo. Francuska vlada se nije setila platforme kojom bi im se pružila „podrška“, kao što je to učinila sa sajtom „Angažujem se za Ukrajinu“ na kom svako, u nekoliko klikova, može da ponudi smeštaj ili da novac... Ako neko žarko želi azil u Evropi, bolje mu je da bude hrišćanin, belac i da je protiv Vladimira Putina.
Još nikada od Drugog svetskog rata, Evropa nije videla takvu seobu naroda. Između 24. februara i 24. marta, Unija je prihvatila skoro tri i po miliona izbeglica, odnosno, za mesec dana tri puta više od broja Sirijaca pridošlih u dve godine, između 2014. i 2016, kada su se komentatori i državne vođe uznemirili zbog situacije i kada je talas panike prošao Starim kontinentom. Međutim, ovaj put, (…)
