Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

NEKI SE RATOVI PRAVDAJU, DRUGI PRENEBREGAVAJU

Intelektualci u maskirnoj uniformi

Iako se svi politički lideri trude da svom stanovništvu opravdaju preduzete vojne intervencije, to pravdanje u zapadnim demokratijama dobija poseban, putem medija nametnut oblik. Predstaviti rat kao „pravednu stvar“, demonizovati neprijatelja, heroizovati saveznike, prenagliti sa odlukama — ta uloga je dodeljena stručnjacima i intelektualcima

Nedelja, 1. april 2018. godine. U Libiji besni građanski rat još od svrgavanja i ubistva Muamera el Gadafija. Na promotivnoj turneji za svoju knjigu La Guerre sans l’aimer (Rat, iako ga ne volimo), Bernar Anri Levi je tog dana govorio za Frans Inter o zapadnoj intervenciji: „Ako sam tamo s nekim razlogom, utoliko bolje.“ Izjava sadrži trostruku dvoznačnost karakterističnu za svog autora: ratni huškač ali ne i borac; propagator zapadnog intervencionizma u „pravednim ratovima“ čak i ako se ispostavi da je lek štetniji od same bolesti; otporan na kritike do te mere da se može nazvati „intelektualnim teflonom“, po kome poricanja klize ali se ne lepe. Po svojoj dugovečnosti i medijskoj slici, „BAL“ je, međutim, samo najvidljiviji deo magline neokonzervativnih mislilaca, stručnjaka, akademika, humanitaraca, političkih ličnosti, aktivista, novinara i, odnedavno, penzionisanih vojnika, koji igraju ključnu ulogu u medijima prilikom izbijanja savremenih sukoba. Oni se bave izborom rata koji treba voditi, određivanjem negativca, pozivanjem političara da osude nedelovanje Zapada, demonstriranjem „ispravnosti“ određenih poduhvata uz ignorisanje njihove strateške dimenzije. U poslednjih trideset godina, ovaj vojno-intelektualni kompleks zauzima sve bitnije mesto u određivanju smera odbrambene politike.

Njegov uspon počeo je trostrukim potresom 1980-ih i 1990-ih godina. Prvi je bio smrt vere u Treći svet, čija su revolucionarna uzdanica bile nove elite koje je iznedrila dekolonizacija i, šire, zemlje Juga. Zatim su smrtonosna nekroza Sovjetskog Saveza \(„katastrojka“ 1991) i kapitalistički preobražaj Kine izbrisali sa mape dva velika kontramodela tržišnom društvu. Najzad, bila je to munjevita pobeda u Zalivskom ratu u januaru 1991. godine: manje od sto dvadeset sati kopnenih operacija bilo je dovoljno američkoj vojsci i njenim saveznicima da unište ono što je predstavljano kao četvrta armija na svetu (niko nikada nije znao koja je bila treća).

Ovaj događaj planetarnih razmera potvrdio je apsolutnu superiornost zapadnih vojski, i time je uspostavljen jedan ratni spektakl prenošen uživo putem informativnih kanala, koji se potom umnožavao kao taktičko oružje prvog reda. Za velike sile, medijsko izveštavanje se pokazalo kao nezamenljiva alatka za odabir i privlačenje opšte pažnje na jednu od više stotina kriza koje se istovremeno dešavaju na Zemlji. Na intelektualcima i stručnjacima je da izaberu sukob koji će voditi i onda, kada operacije počnu, da ga uzdignu u rang „dobrog rata“. I da demonizuju neprijatelja jednostavnim slikama i razumljivim poređenjima: „Milošević iz Sudana“ (Omar el Bašir), „borci za slobodu“ za avganistanske mudžahedine, „kasapin iz Damaska“ (Bašar el Asad). Reč je i u obznanjivanju i davanju kredibiliteta vođi ili vođama dobrog tabora: komandantu Masudu u Avganistanu, Aliji Izetbegoviću u Bosni, Libijskom nacionalnom prelaznom veću.

Tastatura u ulozi mitraljeza

Prigovor odgovornih se uvek odvija uz istu argumentaciju: „Ne možemo da ne možemo“, izrečenu ozbiljnim tonom, istovremeno na društvenim mrežama i na setu jednog od četiri vodeća informativna kanala sa neprestanim vestima u Francuskoj (LCI, CNews. BFM TV, France Info \). Njihovo umnožavanje, počev od pokretanja LCI-ja 1994. godine, stvorilo je ogroman medijski prostor za razne proslavljene „specijaliste“: pojavljivanje na televiziji, a ne upućenost u temu, čini eksperta. Imajući u vidu sve one koji su pred kamerama defilovali od početka ruske invazije, Francuska nije znala da ima toliko dobrih poznavalaca Ukrajine.

Za razliku od svojih slavnih predaka (Andre Malro ili Režis Debre), medijski intelektualci preziru da se hvataju za oružje. Komentatoru koji mu je na Tviteru (27. februara) ukazao da su „Ernest Hemingvej i Džordž Orvel zamenili svoje pisaće mašine za pušku“, filozof Rafael Entoven je odgovorio: „Rat se dobija kada je svako na svom najboljem mestu, a ja sam (nevoljno) efikasniji sa tastaturom nego sa mitraljezom.“ Njihov nedostatak znanja o vojnim pitanjima uporediv je samo sa njihovom ubeđenošću da su pronicljivi stratezi: general, bivši načelnik štaba vazduhoplovnih snaga, rekao je autoru ovih redova kako mu je Bernar Anri Levi objasnio proceduru koju treba slediti u Libiji, a ovaj vojnik se sukobio sa libijskim snagama u pojasu Aozu u Čadu!

Za razliku od svojih prethodnika, akteri u ovom vojno-intelektualnom kompleksu manje (...)

Obim celog teksta : 2 047 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Pjer Konesa

je nekadašnji visoki državni službenik, autor dela Vendre la guerre. Le complexe militaro-intellectuel, Éditions de l’Aube, La Tur d’Eg, a iz kojeg su za ovaj tekst preuzeti neki elementi.
PREVOD: Milisava Petković

Podeli ovaj tekst