Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

ISEČAK IZ KNJIGE

Musketari i Jadnici

Revolucija proganja 19. vek dok, od barikada do represija, proleteri, intelektualci i aktivisti nastoje da ispune njena obećanja. Dva romana će tom izdanom, ali tvrdoglavom narodu dati njegove legende i heroje, a to su Tri musketara i Jadnici, dela koja su oblikovala veličinu kolektivne mašte

Kad sam ja bila mala, nismo išli u bioskop. Moja majka bi otvorila kafić u pet ujutro za đubretare. Ona me je ipak dva puta odvela u El Dorado. To su bili luksuzni trenuci, kada smo hodale po mraku, pod uličnim svetiljkama. Prvi put smo otišle da gledamo „Jadnike“. Verovatno onu verziju sa Žanom Gabenom. Nismo ga gledale jer je mama pogrešila datum. Drugi put smo otišle da gledamo „Diktatora“. Taj film smo odgledale kada sam imala sedam godina, ali skoro ništa nisam razumela.

Godinu dana kasnije, za vreme neočekivano opasnog oporavka, pročitala sam knjigu Vikont de Braželon. Pročitala sam to delo sa pomalo slabim interesovanjem. Moram reći da mi je sve prethodno nedostajalo. Nisam bila upoznata sa mladim musketarima jer sam tek u toj knjizi otkrila samo njihov kraj. Ali ipak je to bilo kao praznik, Božić. Pošto kod moje majke nije bilo knjiga, ona je oduvek živela lagano, spremna da promeni priče i nameštaj kada joj to dosadi. Ne znam odakle joj tih šest krupnih tomova, ukoričenih u zelenu kožu, koje je čuvala na svim svojim adresama.

Moja majka sama za sebe nije predstavnik naroda, ali je ipak bila dobra u svemu kao radnica, konobarica, blagajnica kladionice. Bila je ponosna što ima školsku diplomu i misteriozno se sećala nekih velikih datuma u ​​istoriji radničke klase, kao što je smrt ljudi 1869. godine u La Rikamari, centru borbe rudara u kom je rođena njena baka, kao i Žoresovog sastanka u Pre Sen Žerveu 1913. godine. Nije bila naklonjena onima koji osuđuju izgubljene devojke, nesrećnike, neprilagođene itd. Nikada nije pročitala Jadnike ili Tri musketara, ali je zato odgledala filmove. Priča joj je bila poznata. Verovatno nije poznavala nijednu drugu, sa mogućim izuzetkom Sirana de Beržeraka, ali iz daljine. Nije bila iznenađena što je upoznata sa tim na svoj način. Nije se plašila toga, već je to bio deo njenog nasleđa, kao i za milione drugih ljudi u celom svetu.

Svakako ima i drugih, popularnih romana, odnosno romana koje narod prepoznaje kao svoje, uključujući i one koji ne čitaju, ali njih je malo. Čak ni Don Kihot možda nije jedan od tih romana. On se pretvorio u ljubaznu uvredu, razbarušeni simbol lutanja branilaca ugnjetenih. Ko želi da se bori protiv vetrenjača? Ko je dovoljno nezreo da učestvuje u izgubljenim bitkama? Don Kihotova figura je antiindikator revolta, samo simpatični vizionar koji uprkos svemu dokazuje validnost odustajanja. To su ustaljeni, a možda i razočarani, a možda i udaljeni i umireni sinovi pobeđenih, koji su u pamćenje urezali ovo ismejavanje borbe, obojeno tračkom žaljenja. Lepo bi bilo verovati u to, ali budimo realni, tražimo ono što je moguće.

Nasuprot tome, u knjigama poput Jadnika i Tri musketara nema ni podsmeha ni vitkog žaljenja. To je bes prema trenucima radosti ili prema suzama koje vode do pobune. Ljubitelji reda, uključujući i razne rukovodioce ukusa za korist majstora, uključujući i one koji su ubeđeni da od njih drhte i taj ukus i majstori, imaju manje-više učtiv prezir prema ova dva romana.

Telerama, program koji ima veliki uticaj među srednjim (...)

Obim celog teksta : 1 657 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Evelin Pieje

PREVOD: Anja Mitić

Podeli ovaj tekst