Političko polje, polje društvenih nauka i polje novinarstva su tri relativno autonomna i nezavisna društvena univerzuma koji, ipak, imaju izvesnog međusobnog uticaja. Na primer, u televizijskoj emisiji na veče izbora sva tri polja oličena su u ličnostima u studiju. Poznati istoričar daje svoj komentar na rezultate, zajedno sa novinarom i direktorom Instituta za političke nauke, članom akademskog, kao i polja društvenih nauka, kroz institut za društvena istraživanja koji povremeno savetuje. Ovo se može posmatrati na interakcionistički način — odnosno ponuditi objašnjenje fenomena koje se ograničava na interakciju između pojedinaca — ili uz pomoć analize diskursa koja bi se odnosila na korišćenu retoriku, procedure, strategije, itd.
Model analize polja, međutim, posve je drukčiji: on nam dopušta da postavimo hipotezu da u trenutku u kom se istoričar obrati novinaru, to nije prosto istoričar koji se obraća novinaru, već istoričar koji zauzima jasno određeno mesto na polju društvenih nauka koji razgovara sa novinarom koji zauzima jasno određeno mesto na polju novinarstva, te da je, u krajnjoj instanci, reč o dijalogu između polja novinarstva i polja društvenih nauka. Takođe, sami protokoli ovog razgovora — na primer, činjenica da će se novinar obratiti istoričaru kao krajnjem arbitru čija je reč poslednja, a ne pukom učesniku političke debate — izraz su strukture odnosa između polja novinarstva i polja društvenih nauka. Na primer, status objektivnosti koji pripisujemo istoričaru ne vezuje se za njegove konkretne lične osobine, već za polje čiji je deo i koje se objektivno nalazi u položaju simboličke nadmoći — u izvesnom smislu — u odnosu na polje novinarstva \(koje pak može biti u položaju simboličke nadmoći u odnosu na polje društvenih nauka u nekom drugom smislu: na primer, kontrole nad pristupom javnosti). Posledično, ako televizijsku emisiju posmatramo uz pomoć pojma polja, postaju nam vidljivi brojni elementi analize koje je nemoguće dosegnuti čistom intuicijom.
Pitanje koje se mora postaviti pred svako polje tiče se njegovog stepena autonomije. Na primer, polje novinarstva karakteriše visok nivo heteronomije u odnosu na polje sociologije (a forteriori u odnosu na polje matematike). Radi se o vrlo slabo autonomnom polju, međutim, njegova autonomija, koliko god slaba bila, znači da je nemoguće razumeti izvestan deo onoga što svet žurnalistike proizvodi osim ukoliko ga posmatramo kao svojevrstan mikrokosmos i trudimo se da razumemo uticaj koji ljudi u tom mikrokosmosu vrše jedni na druge.
Logika polja
Manje-više ista stvar važi i za političko polje u užem smislu reči. Marks je negde rekao da, kada se politički svet poistoveti sa parlamentarnim svetom, on postaje svojevrsni teatar, odnosno pozorišna predstava društvenog sveta i društvenih borbi koja nije sasvim ozbiljna, kojoj je ukinuta realnost — jer su stvarni ulozi i stvarne borbe negde drugde. Na taj način, on je ukazao na jedno bitno svojstvo političkog polja. Koliko god ono bilo slabo autonomno, političko polje zadržava izvesnu autonomiju i izvesnu nezavisnost, u smislu da, kako bi se razumelo šta se na njemu odvija, nije dovoljno opisivati njegove aktere kao puke sluge industrijalaca ili zemljoposednika — kako se to nekad radilo — ili krupnog kapitala, itd. Takođe se moraju uzeti u obzir pozicije koje oni zauzimaju u političkoj igri. Nalaze li se bliže polu autonomije ili heteronomije samog polja, pripadaju li partiji koja naginje jednom ili drugom polu, i koliko su sami autonomni u okviru sopstvenih partija?
U suštini, logika polja objašnjava tim veći deo celine koliko je samo polje autonomnije. Koliko god delovalo da je polje politike snažno izloženo pritisku potražnje i konstantne kontrole potrošača (putem izbornog mehanizma), ono je danas veoma nezavisno u odnosu na tu potražnju i sve više (…)
