Mujo Bogaljević, upravnik zemljoradničke zadruge koja se bavi uzgojem krompira u Janji, u Republici Srpskoj (RS), doživeo je sve što je moglo da mu se desi 1990-ih — prinudni rad, pritvor, borbe na frontu, izbeglištvo, eksproprijaciju. Kao bosanski musliman, bio je prinuđen da tokom rata izbegne u Tuzlu, koja je danas u sklopu Federacije Bosne i Hercegovine. Njegova porodica je 2000. godine odlučila da se vrati u svoju kuću, u drugom državnom entitetu u kome većinu čine Srbi. Bogaljević ne namerava da je ponovo napusti i ne veruje u ratne trube koje uporno prizivaju zapadni mediji: „Nemamo više sredstava za rat. Nijedna strana nema snagu koju je nekada imala vojska Jugoslavije. Može da se dogodi da dve budale pucaju jedna na drugu, ali su naši lideri zgrnuli previše novca da bi rizikovali da ga protraće. Pravi problem je ekonomska emigracija koja pustoši ceo region. Uskoro ćemo izgubiti čitavu jednu obrazovanu i radno sposobnu generaciju.“
Više od četvrt veka od kraja rata, u Bosni i Hercegovini je vrlo malo nasilja. Bošnjaci, Srbi, Hrvati i Romi dele svakodnevicu bez poteškoća, uprkos jasnim etničkim podelama koje su nasleđe sukoba. Duhovi prošlosti, međutim, bacaju senku na sadašnjost: svaka zajednica ima svoju verziju istorije i ostavlja utisak da i dalje sledi ratne ciljeve. Kako bi izbegli da na izborima u oktobru plate danak politike koju vode, nacionalistički lideri na vlasti i dalje igraju na kartu viktimizacije sopstvene zajednice. Srbi tvrde da njihova budućnost zavisi od vraćanja nadležnosti Republici Srpskoj koje je centralna vlast godinama prisvajala, sanjajući potajno o nezavisnosti. Hrvati žele garantovano mesto u institucijama putem izbornih kvota, kao i da dobiju sopstveni entitet. Najzad, Bošnjaci, koji sada čine više od polovine stanovništva, žele da izmene sudbinu zemlje i traže unitarnu umesto federalne države.
„Nemamo razloga za rat“
Republika Srpska se prostire duž reke Drine, koja je razdvaja od Srbije, i duž Save, koja je razdvaja od Hrvatske. Mostovi iz jugoslovenskog doba postali su granice pred kojima teretni kamioni čekaju u dugim redovima. Srpske dinare ili hrvatske kune putnici menjaju za konvertibilne marke. Na poslednjem popisu iz 2013. godine Republika Srpska je imala 1.228.000 stanovnika, odnosno 344.000 manje nego 1991. godine na istom području pre sukoba. „Republika Srpska želi mir, a ne rat. Nemamo razloga da ratujemo i nećemo ratovati“, uverava nas Milorad Dodik, predsednik Saveza nezavisnih socijaldemokrata \(SNSD) i centralna ličnost entiteta. Političar koji važi za bundžiju dugo odgovara na naša pitanja u jednoj od prostranih sala Vlade Republike Srpske. Iza njega je zastava i mapa Republike Srpske, sa linijama fronta iz 1995. godine. U čitavom entitetu, kao i u sedištu njenih institucija, nismo videli zastavu Bosne i Hercegovine.
Strane vlade su već mesecima u panici zbog Dodikove namere da vrati ovlašćenja koja su poslednjih godina preneta na centralnu vladu u Sarajevu (zdravstvo, pravosuđe, oporezivanje, odbrana). „Ovo je napad na državne institucije“, zabrinut je ambasador Johan Satler, specijalni predstavnik Evropske unije u Bosni i Hercegovini. „Više se ne radi o tome da se izdaleka govori o mogućem otcepljenju, već o odlukama koje donosi Skupština RS.“
Kada je 1998. godine Dodik došao na vlast, kao predsednik Vlade Republike Srpske, na Zapadu je predstavljen kao „umeren“ političar. „Dejtonske mirovne sporazume moramo da sledimo u slovo“, govorio je u to vreme. I danas ponavlja isto, ali kao način da odbaci institucionalne i zakonodavne odluke koje je od tada nametnuo visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu koji je usled nedostatka parlamentarnog konsenzusa postao stvarni autoritet u zemlji, za neke „prokonzul“. „Bosnu i Hercegovinu čine dva entiteta i tri naroda“, objašnjava srpski lider. „Visoki predstavnici su učinili sve da ovo ukinu i sada nam nude još jednu iluziju, a to je građanski uređena BiH, u kojoj ne postoje posebni entiteti, eksperimentišući s nama do besvesti. Ako im se suprotstavite, onda ste remetilački faktor. Tragedija za demokratiju dolazi sa Zapada koji traži poslušnike a ne partnere u politikama.“ — „Ustavni poredak Bosne i Hercegovine ne dozvoljava jednom entitetu da se jednostrano povuče iz institucija“, odgovara Satler. „Ako imate problem sa funkcionisanjem institucija, o tome morate da raspravljate u parlamentu.“ Svaka konstitutivna zajednica ima, međutim, pravo veta, što parališe parlament, a koje može da poništi samo visoki predstavnik. „Prema Dejtonskom sporazumu BiH nema pravo na sudove i tužilaštvo, a onda je Pedi Ešdaun doneo zakone i rekao da ima. Posle kažu da mi kršimo ustav“, insistira Dodik. Na pitanje o nameri da ponovo formira vojsku, Dodik se još jednom poziva na tekst Dejtonskog sporazuma i objašnjava: „Moj koncept je demilitarizacija BiH, da se smanji prisustvo oružja. To nije prošlo i ni danas ne prolazi, muslimani hoće da imaju vojsku, u čemu ih podržavaju neke zapadne zemlje.“ On veruje da je mirno razdvajanje moguće: „Mislim da će se ona sama urušiti, nas niko više neće ni da pita, samo će da konstatuju.“
Ovakvi stavovi izazivaju gnev novog visokog predstavnika Kristijana Šmita, bivšeg nemačkog ministra poljoprivede. Ovaj poslanik konzervativne Hrišćansko-socijalne unije u Bavarskoj nasledio je Austrijanca Valentina Incka, koji mu je pre odlaska ostavio „koru od banane“, kako se izrazio jedan diplomata. U julu 2021. godine, Incko je nametnuo izmene krivičnog zakona po kojima bi negiranje „genocida“ bilo krivično delo, što je odmah dovelo do toga da srpske stranke bojkotuju državne institucije. Upotreba ovog termina još uvek izaziva podele. Bošnjaci smatraju da bi trebalo da se odnosi na sve zločine koji su nad njima počinjeni između 1992. i 1995. godine. Srpski lideri su priznali deo odgovornosti, ali odbacuju ovaj termin, čak i u slučaju pogubljenja po prekom postupku nekoliko hiljada muslimanskih muškaraca nakon zauzimanja Srebrenice, zbog njihovog identiteta i kao odmazda za zločine koji su prethodno počinjeni nad Srbima u ovoj enklavi. (…)
