Dejtonski sporazum iz 1995. uključuje deo o organizovanju civilne vlasti u Bosni i Hercegovini. U nedostatku naknadnog, demokratski postignutog sporazuma, ustavni principi navedeni u aneksu 4 Dejtonskog sporazuma i dalje služe kao osnovni zakon Bosne i Hercegovine.
Zamršeni sistem institucija koji je iz toga proizašao, trebalo je da uspostavi centralnu vlast i da u isto vreme potvrdi podelu zemlje i posebna prava za „konstitutivne“ narode iz jugoslovenske epohe: Bošnjake (muslimane), Srbe \(pravoslavce) i Hrvate (katolike) — nasuprot „ostalima“, odnosno manjinama, posebno Romima. Formirana su dva entiteta: Republika Srpska koja zauzima 49% teritorije, i Federacija Bosne i Hercegovine (koja se često naziva muslimansko-hrvatska federacija), koja je i sama podeljena na deset kantona. Opština Brčko, koja je nakon međunarodne arbitraže 1999. godine postala distrikt, ima status autonomne teritorijalne jedinice. Kako svaka struktura ima svoju administraciju, zemlja ima čak četrnaest vlada.
Dejtonski sporazum ograničava nadležnosti centralne vlade Bosne i Hercegovine na svega nekoliko oblasti: spoljne poslove, spoljnu trgovinu, carine, finansijsku i monetarnu politiku, imigraciju i saobraćaj. Rotirajuće kolegijalno predsedništvo sastoji se od po jednog predstavnika svakog od tri konstitutivna naroda; srpski član se bira u RS, hrvatski i bošnjački član u Federaciji. Gornji dom parlamenta, Dom naroda, garantuje svakoj zajednici pravo veta na pitanja koja se odnose na njene „vitalne interese“. Jedina pravosudna institucija na državnom nivou stvorena na osnovu sporazuma jeste Ustavni sud, koji ima devet sudija, od kojih su troje strani državljani koje imenuje predsednik Evropskog suda za ljudska prava.
Pošto nije došlo do kompromisa neophodnih za funkcionisanje institucija, sponzori mirovnog procesa su proširili nadležnosti visokog predstavnika kako bi sprečili njihovu blokadu. Imenovan od strane potpisnika sporazuma i Ujedinjenih nacija, prvobitno je trebalo da (…)
