Dvadeset godina nakon januara 2002. godine, kada je Pjer Burdije umro, može se reći da se ostvario jedan od njegovih najcrnjih košmara — ključni pojmovi koje je razvio postali su deo dominantnog novinarskog jezika, ali u toliko forsiranom obliku, da od njih nije preostalo ništa sem blagog dojma ispraznosti. Tokom druge polovine devedesetih godina prošlog veka, kolumnisti, anketari i drugi skribomani neumorno su napadali Burdijea, tada profesora na Collège de France, zbog neoprostivih zločina podrške koju je pružao društvenim pokretima i radikalne kritike medija. Dve decenije kasnije, ovi „priučenjaci“, kako ih je on često nazivao, pune svoje tekstove „poljem“, „habitusom“, „kapitalom“ itd., u nadi da će svoje ideje tako načiniti kredibilnijim.
Ovaj omaž greha vrlini izazvao je reakcije u vidu dva dela u kojima je Burdije objasnio, redom, svoju političku ulogu i sopstvenu misao. Izvorno objavljene 2002. godine Intervencije, u kojima on iscrtava svoj život u borbi, ponovo su izdate ovog meseca u proširenoj formi. U njima vidimo Burdijea kao skeptika prema političkim aparatima i čiji reformizam počinje da se povlači zajedno sa slabljenjem ideološkog duha osamdesetih i devedesetih godina XX veka. S druge strane, Mikrokozmi pozivaju čitaoca na mesto gde sociologija nastaje — u svojevrsnu laboratoriju u kojoj se kolektivno elaborira simbolička ekonomija svih ljudskih praksi. Ova knjiga, čiji podnaslov glasi Teorija polja, sadrži već poznate studije slučaja, ali i dosad neobjavljen rukopis. Od visoke mode, preko države i prava, do književnosti, svaka zasebna studija slučaja obogaćuje opšti model. Burdije kroji i prekraja materijal koji je prikupio, analizira odnose između različitih društvenih prostora, kritički se osvrće na pojam autonomije i uviđa sve veću moć ekonomske logike. Teorija polja ipak nije završena teorija: ona je pre program istraživanja koje je još uvek u toku…
