Reizborom Emanuela Makrona okončan je duel koji se velika većina glasača nadala da će izbeći. Ulazimo u novi petogodišnji mandat bez elana i bez nade. Odlazeći predsednik ponovo je izabran uprkos tome što većina Francuza veruje da mu je dosadašnji učinak loš \(56%), da se u proteklih pet godina situacija u zemlji pogoršala (69%), da je njegov program opasan (51%) i da služi interesima privilegovanih (72%) (1). Drugim rečima, odbijanje ekstremne desnice je jedini razlog zbog kog su milioni glasača levice pristali da glasaju za predsednika protiv koga su neki od njih već spremni da izađu na ulice. Razloga ne manjka: pad kupovne moći, podizanje starosne granice za odlazak u penziju, neaktivnost po klimatskim pitanjima, rast kamata, nove mere na štetu nezaposlenih.
Ima pet godina otkako je britanski nedeljnik The Economist na naslovnici, u naletu zanosa, prikazao francuskog predsednika kako hoda po vodi, u odelu blistavom poput njegovog uobraženog keza. Za globalnu buržoaziju, zatečenu i prestravljenu Bregzitom i ulaskom Donalda Trampa u Belu kuću, Makronovo stupanje na međunarodnu scenu bilo je poput osvete. Krajnje desničarski „populizam“ u Evropi trebalo je da se povuče i ustupi mesto „progresivnom“ liberalizmu i globalizaciji. Od te iluzije nije mnogo ostalo. Zdravstvena kriza i kriza zdravstvenog sistema, poteškoće u snabdevanju energijom i rat u Ukrajini, kao i teme suvereniteta, kupovne moći, relokacije radnih delatnosti i ekološkog planiranja zauzimaju sve više prostora u javnosti. Tako je 10. aprila, na kraju Makronovog petogodišnjeg mandata, levica koja se zalaže za raskid sa etabliranim poretkom konsolidovala svoj uticaj, dok je nacionalistička ekstremna desnica, koju je politika odlazećeg predsednika navodno trebalo da suzbije, zabeležila veliki napredak. Njena tri kandidata osvojila su u prvom krugu ukupno 32,3% glasova (2), što je bolji rezultat od onog koji je ostvario šef države (27,8%).
Dve nedelje kasnije, Marin Le Pen je u drugom krugu osvojila 2,6 miliona glasova više nego na izborima 2017. godine, dok se broj glasova njenog rivala i pobednika izbora smanjio za dva miliona.
Za izbornu dominaciju bivšeg ministra ekonomije Fransoa Olanda zaslužno je to što je uspeo da zadrži podršku svog socijalističkog glasačkog tela, uprkos politici koja je sve samo ne socijalistička. Posao je završio apsorbovanjem glasačkog tela desnice zahvaljujući fiskalnim i socijalnim merama usklađenim s njihovim očekivanjima. Na ovakvoj virtuoznosti možemo samo da čestitamo. Otkako se osnivanjem Pete republike predsednik bira direktno i na osnovu opšteg prava glasa, u drugom krugu izbora svaki put su se našli ili kandidat desnice ili kandidat levice, a najčešće oba istovremeno, jedan protiv drugog. Ovog 10. aprila poraz socijalista i desnice prekinuo je taj scenario zbrisavši dvoje njegovih uobičajenih protagonista: desnica i socijalisti osvojili su ukupno 6,5% glasova. Na izborima 2012. godine taj broj je iznosio 55,81%…
Francuski predsednik je tako postao izbor desnice istovremeno kad i buržoaske levice koja se od Fransoa Miterana, „zaokreta prema štednji“ 1983. godine, Mastrihtskog ugovora iz 1992. i Ugovora o Ustavu Evropske unije iz 2005. godine prilagodila (i zadovoljila) okvirima neoliberalne politike. Umesto da prizna ovu očiglednu činjenicu, Makron je odabrao da se predstavi kao rodonačelnik jedne heterogene „ideologije“, čija je jedina primetna upotrebna vrednost to što mu omogućava da radi šta poželi. „Projekat ekstremnog centra“, istakao je uoči svog reizbora pred šačicom ljubaznih novinara, zasniva se na „pregrupisanju nekoliko političkih porodica, od socijaldemokratije, preko ekologije, centra i desnice koja je delom bonapartistička, a delom orleanistička i proevropska“ (3).
Ove sprege socijaldemokratije i orleanske desnice, evropske ekologije i bonapartističke desnice nemaju ni teorijsku doslednost ni istorijsku dubinu. Iz sociološke perspektive, međutim, one definišu sadašnji „buržoaski blok“, „stranku reda“, „Francusku posmatranu s vrha“; koaliciju svih onih koje je pokret „žutih prsluka“ poplašio, a strahovita represija kojoj je bio izložen potom i umirila. To je publika koja je Makrona pozdravila stajaćim ovacijama kada je 2. aprila, na svom velikom mitingu u Parizu, izneo proklamaciju koja je odmah iskorišćena za jedan od njegovih klipova u kampanji: „Uprkos krizi, održali smo svoja obećanja. Da bismo stavili tačku na francusku bolest masovne nezaposlenosti, morali smo da udarimo na stare tabue o oporezivanju, radnom zakonodavstvu i osiguranju za slučaj nezaposlenosti.“ Makron je o istom trošku takođe „napao tabu“ stambenih subvencija i poreza na bogatstvo.
Otuda i ne iznenađuje to što je aktuelni predsednik u tako bogatim i konzervativnim mestima kao što su Neji, pariski 16. arondisman i Versaj, za pet godina udvostručio rezultat i desetkovao kandidatkinju zvanične desnice Valeri Pekres (4). Tako su i monarhisti izgubili političku svrhu kada su posle represije nad radničkim pokretom u junu 1848, a zatim i nad Pariskom komunom 1871. godine, republikanci pokazali buržoaziji da i oni znaju da budu nemilosrdni prema plebsu. Ukratko, s Makronom na vlasti desnica je postala izlišna, nalik Socijalističkoj partiji koja je odavno prigrlila socijalni liberalizam i kapitalističku globalizaciju. Njihov zajednički krah nastupa kao razjašnjenje.
Iza „projekta ekstremnog centra“ stoji konzervativno glasačko telo dobrostojećih penzionera i visokih rukovodilaca, u proporciji koja raste s godinama i primanjima (5). Izuzetna stopa izlaznosti (88% za 60—69 godina) pojačala je njegov izborni uticaj, dok je izlaznost mladih i radničke klase, koji su daleko više naklonjeni Žan-Liku Melanšonu i Marin Le Pen, u padu (u prvom krugu ove godine učestvovalo je 54% ljudi starih 25—34 godine, u poređenju sa 72% 2017). Lider radikalne levice, koji uživa veliku popularnost među studentima u velikim gradskim centrima i mladim proleterima u siromašnim stambenim naseljima, pokušava da ih mobiliše za „treći krug“, odnosno za parlamentarne izbore koji će se održati u junu. Prilično smeo rizik, budući da ti izbori tipično privlače samo polovinu biračkog tela, one najimućnije i najstarije.
Melanšon kao „referentna tačka evropske levice“
Melanšon je, doduše, već postigao nekoliko ciljeva. S jedne strane, u vreme kada je u Evropi levica koja se zalaže za raskid sa politikom evra pala u senku levog centra \(Nemačka, Španija, Portugalija), konvertovala u liberalizam (Grčka), nepostojeća \(baltičke zemlje, Istočna Evropa), ili zbrisana (Italija), u Francuskoj je osvojila 21,95% glasova, pritom nanevši ponižavajući poraz umerenim ekolozima (4,63%) i pre svega socijalistima (1,74%!), koji su dugo bili hegemoni u ovom taboru. Pablo Iglesijas, osnivač Podemosa koji je nakon izbornog poraza u Madridu postao politički komentator, zaključio je da je Melanšon sada „referentna tačka evropske levice“. Tu mu poziciju, uistinu, verovatno niko neće osporiti. Francuski lider svoj uspeh objašnjava na sledeći način: „Nikada nismo odustali od naših osnova. Nismo se zadovoljili odbacivanjem sveta u kome živimo, već smo predložili drugi (6).“
Ostaje činjenica da dobar rezultat u prvom krugu nije garant pobede. Lider Pobunjene Francuske (LFI) podsetio je, međutim, da se nakon godina dokazivanja sada postavlja pitanje vlasti. Odnos snaga i dalje je izuzetno nepovoljan po francusku levicu. Melanšona je prestiglo dvoje kandidata desnice i krajnje desnice (Makron i Marin Le Pen), ali je iza sebe ostavio još dvoje kandidata krajnje desnice i desnice (Erika Zemura i Valeri Pekres).
Pa ipak, dinamika ponekad nadvlada aritmetiku. Pretvaranjem Melanšonovih glasača u arbitre konačnog kruga glasanja, rezultat prvog kruga omogućio je da se kampanja završi bolje nego što je počela. „Nijedna tema koja zanima glasače desnice nije dospela u središte kampanje tokom drugog kruga“, požalio se, između ostalog, jedan veliki ultrakonzervativni nedeljnik (7). Štaviše, polemike o bezbednosti, identitetu i islamu donekle su ustupile mesto raspravi o kupovnoj moći, javnim službama i penzijama, što je Makrona stavilo u defanzivu budući da su njegovi projekti u ovim oblastima veoma nepopularni.
Međutim, kako glavna ambicija levice nije da menja politiku svojih protivnika već da sprovodi sopstvenu, rezultat koji je ostvarila u prvom krugu pokazuje ne samo dokle je stigla već i koliko je još pred njom. Dokle je stigla: u odnosu na 2017. godinu, Melanšon je udvostručio glasove na prekomorskim teritorijama, uz čak apsolutnu većinu na Gvadelupu, Martiniku i u Gvajani, delom zbog mržnje prema Makronu. Rezultat je podjednako impresivan u siromašnim prigradskim naseljima u kojima živi veliki broj Francuza stranog porekla, često muslimana. Konačno, levičarski kandidat napravio je iskorak među urbanom srednjom klasom, često mladom i obrazovanom, u opštinama koje su ranije birale gradonačelnike iz redova socijalista i ekologa (Pariz, Grenobl, Monpelje, Ren itd.).
Ova biračka tela su veoma različita, ali je politički i aktivistički angažman učinio svoje. Melanšon je često posećivao prekomorske teritorije i u svojim javnim intervencijama se osvrtao na njihove društvene i ekološke probleme. Što se tiče predgrađa, LFI je paradoksalno iskoristila Zemurovu kampanju mržnje i pretnji muslimanima, koju su mediji, desnica i nekolicina Makronovih ministara redovno prenosili. Ovi poslednji su sada ogorčeni pojavom „muslimanskog glasa“ i „glasa zajednice“, kao da su, nakon što su čitav jedan deo stanovništva poistovetili sa pretnjom, nameravali i da mu zabrane da glasa za kandidata koji mu je stao u odbranu.
Ako je levica, kako stoje stvari, upravo povratila nekadašnje crvene gradske četvrti, pa makar i neočekivanim zaobilaznim putem, ništa nalik tom uspehu ne nazire se u prigradskim sredinama, seoskim opštinama i nekadašnjim rudarskim, automobilskim i čeličnim bastionima (sada deindustrijalizovanim) na severu i istoku zemlje. Upravo je u tim oblastima, među radništvom i drugim zaposlenima koji tamo žive, ali i među mladima, krajnja desnica u poslednjih dvadesetak godina napravila iskorak i pustila korene, dok stagnira ili nazaduje među menadžerima, gradskim stanovništvom i penzionerima.
Ovakvo stanje stvari nije rezervisano za Francusku. Globalizacija i izmeštanje proizvodnje (u Kinu, Severnu Afriku, Meksiko ili Istočnu Evropu), koje neretko ističu političke snage koje za sebe tvrde da su na levici (američke demokrate, britanski laburisti, evropski socijalisti), razveli su ih od popularnih slojeva biračkog tela (8). Lorena i Pa de Kale imaju ekvivalent u nemačkoj Saksoniji, u „pojasu rđe“ američkog Srednjeg zapada i u „crvenom zidu“ severne Engleske i Velsa. Ipak, čini se da nadnacionalno razmišljanje o ovim pitanjima izostaje. Levičarski aktivisti i lideri ne gledaju dalje od svojih granica, kao da iz uspeha i neuspeha Džeremija Korbina i Bernija Sandersa ne treba izvući nijednu lekciju u Francuskoj, Nemačkoj ili Italiji. Međutim, velike sociološke i izborne promene (uspon desnice i ekstremne desnice među društvenim slojevima nekada lojalnim levici) podjednako su vidljive i u tim zemljama.
Iako neophodno, iznošenje socijalnih predloga neće biti dovoljno da se zadrže, ponovo pridobiju, a kamoli ujedine tri tako različite grupe kao što su kultivisana buržoazija, gradski proletarijat i narodni slojevi koji žive na periferiji ili selu. S vremenom su se oko raznih tema formirali različiti politički identiteti, bilo da su u pitanju imigracija, religija, odnos prema upotrebi automobila ili seoski život. Tako je u Francuskoj, tako i drugde. Različite slojeve radnog naroda obično deli i suprotstavlja „zid sačinjen od vrednosti“. U nedostatku redovnih kontakata i snažnih organizacija koje obezbeđuju vezu između ovih različitih komponenti naroda, predrasude će rasti. Ljudi veruju da su zanemareni, prezreni i poniženi zbog svojih uverenja ili uslova života. Predizborne kampanje koje se održavaju na svakih pet godina ne mogu dugoročno da razreše ovakve nesporazume, koje mediji i društvene mreže neprestano zaoštravaju. TF1 je tokom prvog kruga predizborne kampanje tražio od svih kandidata da zauzmu stav o tri teme: surogat majčinstvu, nošenju feredže na fakultetima i regulisanju lova. Za kandidata levice, svaki od odgovora na ova pitanja uvrediće neki od potencijalnih sastavnih delova njegove koalicije. Buržoaski blok, koji je homogeniji i čvršće vezan sopstvenim interesima, nema problem da prevaziđe ove teškoće.
Ugledni i bez uticaja
Pre dvadeset godina, predsednik Žak Širak ponovo je izabran uz podršku 61,1% registrovanih birača protiv Žan-Marija Le Pena. Makron je 24. aprila zabeležio 38,5% podrške registrovanih birača protiv njegove ćerke. Taj sunovrat nije samo njegov, već je i sunovrat iscrpljenog političkog sistema čiji nedostatak reprezentativnosti postaje neodrživ. Krajnja desnica ima 1% poslanika u Narodnoj skupštini, a „pobunjenici“ 3%; u pet od trinaest regiona metropolitanske Francuske predsedavaju socijalisti, u osam zvanična desnica — dve stranke u procesu umiranja. Međutim, njihovi kandidati su bez ikakvih poteškoća prikupili 500 potpisa izabranih predstavnika potrebnih za kandidaturu, dok su Le Penova i Melanšon umalo eliminisani sa glasačkog listića. An Idalgo dobila je svega 2,3% glasova u Parizu, u kom je gradonačelnica; socijalistički odbornici iz velikih gradova koji su joj pružili podršku (Monpelje, Nant, Ren, Lil, Ruan, Klermon Feran itd.) pobudili su podjednak entuzijazam.
Cinizam koji je Makron pokazao između dva kruga glasanja samo je pogoršao prezir javnosti prema institucijama i onima koji ih oličavaju. U pokušaju da eliminiše kandidatkinju desnice, on je prvo plagirao njen radikalni penzioni program. Kada je Valeri Pekres pretrpela poraz, napravio je levi zaokret i najavio da će se o odlaganju starosne granice za penzionisanje ipak pregovarati. Nakon što je tokom prvog mandata odbio da podigne minimalac, u kampanji je tvrdio da se upravo za to zalaže, kao i za povećanje plata prosvetnih radnika, obećano dva dana pre drugog kruga. U velikoj meri indiferentan prema pitanjima životne sredine tokom svog predsedavanja, naprasno je najavio da će ustanoviti „Dan prirode“, nalik Danu muzike (praznik koji je 1981. iniciralo Ministarstvo kulture i koji se od tada u Francuskoj masovno obeležava, prim. prev.) i obećao da će „veliki poslodavci biti zeleni i ekološki odgovorni“. Izjavio je da je „privržen referendumima“, uprkos tome što nije sproveo nijedan, i da se „ne protivi“ izbornom sistemu proporcionalne reprezentacije iako mu je većinski sistem omogućio da učvrsti svoje autoritarno praktikovanje vlasti. Usled svega toga mogao je samo da izjavi da je razočaran time što je 24. aprila 28% birača, što je rekord i proteklih više od pedeset godina, izbeglo glasačku kutiju umesto da plebiscira demokratskog predsednika koji toliko poštuje svoje sugrađane. Verovatno će ga tek uvrediti činjenica da još veći deo Francuza (79%) očekuje društvene nemire tokom narednih pet godina (9)…
