Hiljade kosovskih Albanaca proslavilo je praznik 17. februara, okupljeni na bulevaru Majke Tereze, pešačkoj zoni u centru glavnog grada. Od staraca sa beretkom na glavi do dečice u svečanim odelima, brojne porodice stižu da proslave petnaest godina „nezavisnosti“ onoga što je u vreme Jugoslavije bila autonomna pokrajina u Srbiji. Premijer Aljbin Kurti za govornicom u najvećem delu svog obraćanja slavi snage bezbednosti čiji je budžet prošle godine porastao za 52% a ove za 20%. Nakon parade vojske i policije na redu je pravo narodno slavlje sa deljenjem slatkiša, narodnim igrama i spontanim koncertima do kasno u noć. Međutim, samo albanska zajednica praznuje.
Više prizora nagoveštava poseban karakter događaja te teritorije sa oko 1,7 miliona žitelja, veličine departmana Žironde. Vozila, zgrade i ulice su okićeni zvaničnom zastavom u bojama Evropske unije koja postoji od 2008. godine, ali svuda prevladava crni dvoglavi orao na crvenoj pozadini: zastava susedne Albanije. Na zvaničnoj tribini su predstavnici vlade i diplomatskog korpusa, ali su prisutna samo dva gosta iz inostranstva: podpredsednica Bugarske… i albanski predsednik. Iako je više od stotinak država priznalo Kosovo, to nije slučaj sa UN-om ni sa velikim silama poput Kine i Rusije, ni sa pet država Evropske unije (Španijom, Slovačkom, Kiprom, Grčkom i Rumunijom) i brojnim „nesvrstatnim” zemljama.
Ispod zvanične tribine, ogromna fotografija Ibrahima Rugove (1944-2006), osnivača Demokratskog saveza Kosova (DSK), podseća na dug nenasilni otpor i hrabrost tog intelektualca u politici tokom decenije ugnjetavanja koje je usledilo po dolasku Slobodana Miloševića na vlast 1989. godine. No, posvuda se vidi isti slogan „Liria ka emër: UÇK” („Sloboda ima ime: UČK”). Nasilje te oružane formacije nad manjinama i umerenim Albanacima iz DSK tokom rata 1999. godine između Srba i Albanaca je, međutim, dobro dokumentovano.
Još više uznemiruju dva velika portreta Hašima Tačija i Kadrija Veseljija koji se vide na bulevaru. Ta dvojica vođa UČK su zauzimala najviše položaje u novoj državi: prvi je bio premijer, potom predsednik, a potonji šef tajne službe, zatim predsednik skupštine. Morali su da napuste svoje funkcije u aprilu 2020. godine da bi bili prebačeni u zatvor u Hagu (Holandija) gde im se sudi za zločine protiv čovečnosti i ratne zločine počinjene između 1998. i 2000. godine. Počev od aprila ove godine sudska odeljenja specijalizovana za Kosovo – ad hok strukture međunarodnog krivičnog pravosuđa – moraju da ispitaju tužbe i dokaze 137 porodica žrtava. Povodom navedenog praznika i odlučujućih pregovora sa Srbijom o normalizaciji odnosa, vlasti neumorno vrte priču koju je preuzela zapadna štampa: „Kosovo je primer uspešne međunarodne intervencije”, uverava nas Donika Gervala-Švarc, ministarka spoljnih poslova. S druge strane, imate Srbiju koja je „ovlašćeni predstavnik“ Rusije. Savez liberalne stranke Gervala-Švarc, Guxo! („Usudi se”), sa suverenističkim pokretom levice Vetëvendosje! („Samoopredeljenje” ili VV), trijumfovao je na izborima u februaru 2021. godine. To im uliva sigurnost u pregovorima sa Beogradom: „Imamo podršku stanovništva, sa više od 50 odsto glasova na izborima. Nikada neće biti takve političke stabilnosti i vlade voljne ne samo da razgovara već i da dođe do rezultata. Činjenice su tu: Republika Kosovo je suverena država. Ne raspravljamo o našem statusu već o normalizaciji naših odnosa.”
U poslednjih godinu dana raste broj ozbiljnih ispada
Dok napuštamo glavni grad, punim plućima udišemo sitne čestice dve termoelektrane Obilić koje čine Prištinu jednim od najzagađenijih evropskih gradova. Gradski krajolik je uništen reklamama i ogromnim natpisima sve do Mitrovice, nekadašnjeg inustrijskog centra. Dva dana ranije, žitelji severnog dela ovog grada proslavljali su sasvim drugi praznik. Dan državnosti slavi ustanak iz 1804. godine protiv otomanske okupacije. U četiri opštine na severu Kosova većinsko srpsko stanovništvo je tesno povezano sa pograničnom Srbijom koju smatra svojom državom. Ovde se srpski govori u administraciji kao i na ulici, škole i zdravstvene službe su vezane za Beograd i sve se i dalje plaća u dinarima – Albanci sa Kosova koriste evro. U ovom starom radničkom gradu u blizini skoro ugašenog rudarskog komleksa Trepča, ulice su okićene srpskim bojama sve do Ibra koji preseca grad na dva dela. Glavni most, koji vodi do južne strane, nastanjene većinom Albancima, koja se zove Mitrovice, ostaje zatvoren za automobilski saobraćaj. Čuvaju ga italijanski karabinijeri iz KFOR-a, koji broji 3,700 vojnika iz dvadeset i sedam zemalja. Ova vojska je raspoređena nakon što je – posle dvomesečnog bombardovanja NATO-a bez ikakvog ovlašćenja UN-a, s ciljem da natera predsednika Miloševića da odustane od oružane borbe protiv pobune Albanaca za nezavisnost – Savet bezbednosti UN-a 10. juna 1999. godine usvojio rezoluciju 1244. Nakon povlačenja jugoslovenske vojske, UN su dozvolile razmeštanje „međunarodnog civilnog i bezbednosnog prisustva s odgovarajućom opremom i osobljem”, među kojima su se pre svega našli zapadni vojnici pod komandom NATO-a, ali i Ukrajinci i Rusi do 2003. godine. Pozivajući se na „suštinsku autonomiju i stvarnu samoupravu na Kosovu”, Savet bezbednosti je tad još jednom potvrdio „privrženost svih država članica suverenosti i teritorijalnom integritetu Savezne Republike Jugoslavije”. UČK ne samo da nije bila razoružana kako je to predviđala rezolucija, već je preuzela kontrolu nad zemljom uz pomoć britanskih i američkih specijalnih snaga, a potom je u svoje ruke uzela državu u izgradnji koja je proglasila nezavisnost 2008. godine. „Razlika između 1999. godine i danas je u tome što nema otvorenog sukoba između srpskog i albanskog naroda, već između kosovskih institucija i srpskog naroda koji doživljavamo kao institucionalno nasilje”, kaže Igor Simić, potpredsednik Srpske liste koja drži deset mesta rezervisanih za Srbe u kosovskoj skupštini i onemogućava svaku poziciju koja je kritična prema Beogradu. Kurti je tokom izbora izjavio da dijalog sa Beogradom nije njegov prioritet i da želi da čuje Srbe sa Kosova. No, u poslednjih godinu dana sve je više ozbiljnih ispada. „To je posledica antisrpske retorike Kurtija i njegovih ministara”, nastavlja (...)
