Ne trpe sve države-agresori iste posledice. Mnogi su Versajski sporazum (od 28. juna 1919) opisivali kao diktat koji je Žorž Klemanso nametnuo poraženoj Nemačkoj. Dvadeset i jednu godinu kasnije, Berlin je nakon što se osvetio insistirao da Francuska prizna poraz 22. juna 1940. godine u Kompijenjskoj šumi, na istom mestu i u istim kočijama u kojima je Nemačka 11. novembra 1918. potpisala primirje. Nema smisla gubiti vreme na potragu za tako savršenom simetrijom u slučaju Iraka i Sjedinjenih Država, koji su takođe u kratkom vremenskom razmaku vodili dva rata…
U prvom, u kom se Bagdad suprotstavio zapadnim silama, agresor je bio Sadam Husein: 2. avgusta 1990. godine, njegova vojska zauzela je suverenu državu Kuvajt, anektirala je i pretvorila u devetnaestu provinciju svoje zemlje. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija jednoglasno je osudio Irak. Munjevita vojna ekspedicija, uz odobrenje Ujedinjenih nacija (UN) i učešće mahom zapadnih zemalja, primorala je iračke trupe da nakon tronedeljnog intenzivnog bombardovanja i kopnenih borbi napuste ovaj emirat. Iraku su tada nametnuti embargo i nemilosrdne sankcije. Tokom narednih deset godina, na stotine hiljada civila, mahom dece, umrlo je usled nedostatka čiste vode i lekova.
Ni taj usud, međutim, nije bio dovoljan. Predsednik Džordž V. Buš odlučio je da ponovo napadne ovu zemlju nakon 11. septembra 2001. godine. Ovog puta, da bi se sprečili novi napadi na Sjedinjene Države – poput napada na Svetski trgovinski centar i Pentagon koje je izvelo 15 Saudijaca i niti jedan Iračanin – „oružjem za masovno uništenje“. U pitanju je bila izmišljotina američkih obaveštajnih službi, koju su u promet momentalno stavili kako Bela kuća, tako i vodeći zapadni mediji (pre svega New York Times, Economist i Washington Post), pa i većina kongresmena, kako republikanaca tako i demokrata (uključujući tu i Džozefa Bajdena, tadašnjeg senatora iz Delavera), kao i nekolicina iračkih opozicionara u egzilu.
U martu 2003. godine, bez mandata UN-a, koristeći lažan izgovor nalik onom koji će Rusija devetnaest godina kasnije iskoristiti za invaziju na svog ukrajinskog suseda, anglo-američka koalicija od ukupno 48 država – uključujući Poljsku, Italiju, Ukrajinu, Španiju, Gruziju i Australiju – napala je Irak. Američki državni sekretar Kolin Pauel ukratko je pre toga istakao da, „kakav god bio ishod pregovora u Savetu bezbednosti“, američki predsednik ima „ovlašćenje i pravo da deluje u odbranu američkog naroda i naših suseda.“ Pet godina ranije, njegova prethodnica iz redova demokrata, Medlin Olbrajt, upozorila je: „Ukoliko smo prinuđeni da upotrebimo silu, to je zato što smo Amerikanci. Mi smo nezaobilazna nacija. Stojimo visoko. Gledamo unapred.“
Kada su se Francuska i Nemačka usprotivile ovoj vojnoj ekspediciji Zapada, Wall Street Journal, glasilo neokonzervativaca, objasnio im je nestrpljivim tonom, da na raspolaganju imamo dva načina za rešavanje svetskih sporova: „onaj tradicionalan, često konfuzan, put međunarodnih kompromisa i konsenzusa, koji uglavnom favorizuju Evropljani; i drugi, manje birokratski i brži, onaj koji favorizuje Vašington: Sjedinjene Države donose najvažnije odluke jednostrano i nakon toga rade na formiranju koalicija.“ S kojim tačno ciljem? Dve godine kasnije, predsednik Buš ponosno je rezimirao odgovor na to pitanje: „Politika Sjedinjenih Država je da podržavaju demokratske pokrete i institucije u svakoj naciji i svakoj kulturi, s krajnjim ciljem okončanja tiranije u svetu.“
U trenutku ove delirične izjave, Irak je već bio uništen, američki rat bio je u toku, poginulo je nekoliko stotina hiljada ljudi, a milioni su izbegli ili raseljeni. Ipak, spuštanje ove zemlje u pakao nije bilo završeno. Do kulminacije će doći 2014. godine, kada Organizacija islamske države (ISIS) preuzima kontrolu nad delom zemlje.
Budući da se o ovom bilansu retko kada govori (izvan krugova malobrojnih fanatika), a nema pomena ni o nezakonitosti ovog rata koji su SAD predvodile, kakve su sankcije usledile iz te lavine nesreće i potpunog kršenja međunarodnog prava? Nikakve. Nije bilo embarga, nije bilo zamrzavanja imovine, zahteva za reparacijama, postupka pred Međunarodnim krivičnim sudom (MKS), niti zatvaranja „Mekdonaldsa“, bojkota „Kokakole“… Ne samo da niko nije zahtevao ništa tome slično, već je odmah po padu Bagdada u aprilu 2003. godine preovladala suprotna zabrinutost. Svi su se dali na smirivanje (…)