Na četiri sata vožnje automobilom od Jerevana, glavnog grada Jermenije, u varošici Goris vlada neuobičajena uskomešanost. Smeštena na mestu ulaska u region Sjunik na jugu zemlje ona je početkom januara prihvatila stotine ljudi iz Nagorno-Karabaha. Ova enklava naseljena Jermenima, nalazi se na azerbejdžanskoj teritoriji a od pre nekoliko meseci je odsečena od ostatka sveta. Tobožnji ekološki aktivisti pristigli iz Azerbejdžana su 12. decembra 2022. godine postavili su svoj kamp preko Lačinskog koridora, jedinog puta koji spaja Nagorno-Karabah sa Jermenijom. Protiveći se navodno ilegalnoj eksploataciji jednog rudnika zlata, ta operacija je zapravo paravan za blokadu koju je organizovala azerbejdžanska vojska.
Poviše grada diže se hotel „Goris“. Kod recepcije, nagomilane torbe pokraj porodica koje čekaju da ih prebace u neki drugi hotel. Vesti koje stižu od njihovih rođaka, zatočenika enklave, govore o alarmantnoj humanitarnoj krizi: lokalne vlasti su uvele bonove za hranu i na „kašičicu“ dele struju, gas i internet kako bi se nosile sa redovnim isključenjima koja nameće Baku (1). Većina škola je zatvorena. S nogom u gipsu, sedeći na kožnom kanapeu na ulazu, Marijana, stanovnica Stepanakerta, uzdiše: „Jedva čekam da se vratim“. Jedan stariji par želi da veruje da „će se put brzo ponovo otvoriti“. Iz zvučnika se čuje tradicionalna jermenska muzika da bi bodrila prisutne na ručku.
Mengele se stežu oko Nagorno-Karabaha koji Baku namerava da vrati pod svoje okrilje. Tokom sovjetskog perioda, to područje je unutar Sovjetske socijalističke republike Azerbejdžan imalo autonomiju. U vreme raspada SSSR-a 1991. godine, Nagorno-Karabah proglašava nezavisnost čime izaziva prvi jermensko-azerbejdžanski rat (1991-1994). Zauzimajući sedam graničnih distrihta enklave, Jerevan se tad stavlja u položaj zaštitnika secesionističkog entiteta dok de fakto nadzire njegovu lokalnu vladu. Baku ukazuje na kršenje međunarodnog prava koje za osnovu novih nezavisnih država priznaje sovjetske granice. No, nakon godina odugovlačenja mirovnog postupka i uz snažnu vojnu podršku Turske, Azerbejdžan u septembru 2020. godine odlučuje da pokrene vojsku i ponovo osvoji izgubljene teritorije.
Jerevan razočaran Moskvom
Pod pritiskom Moskve, azerbejdžanski predsednik Ilham Alijev odustaje od osvajanja Stepanakerta, glavnog grada Nagorno-Karabaha: 9. novembra 2020. godine Jermenija i Azerbejdžan potpisuju dogovor o konačnom prekidu vatre a Rusija odobrava raspoređivanje interventnih ruskih snaga oko enklave kojoj je odsečena trećina površine. Moskva hitno šalje 2,000 vojnika koji treba da štite između 55,000 i 120,000 Jermena u Nagorno-Karabahu (2) i osiguraju bezbednost Lačinskog koridora. Tim majstorskim potezom Moskva potvrđuje svoj položaj žandarma na Kakvazu zaobilazeći Minsk grupu (u kojoj zajedno predsedavaju Rusija, Sjedinjene Države i Francuska) do tada zaduženu za rešavanje sukoba.
Sad je taj status kvo doveden u pitanje. Azerbejdžanske vlasti su izjavile da „je put otvoren onima koji ne žele da postanu građani Azerbejdžana“. U ovom trenutku jedino vozila međunarodnog Crvenog krsta ulaze i izlaze iz enklave. Mnogi strahuju da će se koridor otvoriti samo u jednom pravcu – ka konačnom egzilu. „Azerbejdžanci će nastaviti da vrše pritisak sve dok narod malo po malo ne ode, prvo oni najranjiviji“, analizira Valentin Mahu-Hekinian, regionalni koordinator Južnog Kavkaza za udruženje Lekari sveta. Jermenski premijer Nikol Pašinjan pak smatra da politika Bakua izgleda kao „pokušaj etničkog čišćenja“. Međunarodni sud pravde je 22. februara naložio Azerbejdžanu da obezbedi slobodan prolaz na Lačinskom koridoru.
U pozadini blokade Lačina je pregovor o opštem mirovnom sporazumu. Blokirajući taj prilazni put od životne važnosti za enklavu Nagorno-Karabah, Azerbejdžan nastoji da natera (...)
