Kada je milijarder Ilon Mask preuzeo Tviter, nastupila je bujica osuda. Jasno je da je ulog ove kupovine veći od pitanja šta će se dogoditi sa ovom društvenom mrežom, omiljenom kod društvenih elita. Razvoj ove platforme za mikroblogovanje zaista ukazuje na to kakva budućnost očekuje slobodu onlajn govora, a nesuglasice koje podstiče njen novi vlasnik pokazuju da se, naročito u SAD, koplja lome oko regulisanja slobode govora.
Da vratimo film malo unazad. U proleće 2022. godine, Mask objašnjava da ovu neprofitabilnu kompaniju (270 miliona dolara neto gubitka u drugom kvartalu 2022) preuzima sa željom da zaštiti slobodu izražavanja, koju vidi kao „temelj funkcionalne demokratije“. Moderiranje sadržaja Mask želi da svede na minimum koji (američki) zakon zahteva, a Tviter opisuje kao „digitalni javni trg na kome se raspravlja o najznačajnijim pitanjima za budućnost čovečanstva“. Kada je kupio Tviter, polovinu zaposlenih je otpustio putem imejla i prekršio ugovore više od četiri hiljade spoljnih pružalaca usluga, koji su se naročito bavili moderiranjem sadržaja. Potom je povratio mnoge deaktivirane naloge, uključujući i nalog Donalda Trampa, odbacio politiku borbe protiv lažnih informacija, uvedenu tokom pandemije kovida-19, suspendovao na nekoliko sati naloge novinara koji mu se nisu dopadali i dopustio da u javnost procure dokumenti koji pokazuju na koji je način bivše rukovodstvo kompanije sarađivalo sa američkim obaveštajnim službama.
Pored izlaganja ovih pogrešnih i surovih odluka, razvoj Tvitera pokreće zanimljivo pitanje: kako to da jedan autoritarni milijarder danas može da zagovara slobodu govora, za koju se istorijski borila levica? Bilo da ljudi Maskovu misiju vide kao iskrenu ili ne, ostaje činjenica da američka umerena i krajnja desnica sada ovu borbu okreće u svoju koristi, osvajajući prostor koji su progresisti ostavili upražnjenim.
Da bismo razumeli takav preokret, moramo se osvrnuti na to kako Sjedinjene Države regulišu onlajn izražavanje. Ključni tekst vezan za ovu temu jeste član 230 Zakona o pristojnosti u komunikaciji (CDA), usvojen 1996. godine, dok je predsedničku funkciju obavljao Bil Klinton. Ovaj zakon definiše odgovornost onlajn platformi. Bolje rečeno, zakon definiše odsustvo njihove odgovornosti, budući da se, prema njegovim odredbama, kompanije ne mogu smatrati autorima niti urednicima izjava koje njihovi korisnici postavljaju na internetu. Ukratko, ako neko objavi nešto nezakonito, Tviter za to ne mora da odgovara – osim u slučaju nekih specifičnih krivičnih dela. Član 230 zatim precizira da se platforme ne mogu teretiti za blokiranje, niti za filtriranje određenog sadržaja, sve dok je njihova dobronamernost osvedočena. Drugim rečima, njihova aktivnost moderiranja ne kosi se s odsustvom njihove odgovornosti za sadržaj koji postavljaju treća lica. Ovi uređivački postupci dodatno su zaštićeni Prvim amandmanom Ustava Sjedinjenih Država, koji privatne činioce štiti od bilo kakvog nametanja neutralnosti od strane vlasti. Posledično se interfejs ovih platformi, njihovi algoritmi i prakse moderiranja načelno tumače kao vid izražavanja, odnosno kao „govor“ zaštićen Prvim amandmanom. Recimo, kada Tviter ukloni sadržaj koji je objavio neki korisnik, ova kompanija se može pozvati na vlastito pravo na slobodu izražavanja.
Vodene prskalice
Velikim platformama je član 230 došao kao blagoslov. U pogledu moderiranja, on im nudi imunitet i kada ništa ne rade po tom pitanju i kada su naročito revnosni. To ih je oslobodilo klasične odgovornosti nametnute medijima – recimo urednicima novina. A ne nalaže im se ni da se ponašaju neutralno, poput jednostavnih telekomunikacionih operatera. Platforme su tako stekle pravo, ali ne i odgovornost, da moderiraju komentare svojih korisnika.
Iako može delovati da je takvo postupanje neuravnoteženo, ono se dugo nije dovodilo u pitanje. Naprotiv, ono uživa stalnu podršku Silicijumske doline, ali i velikih organizacija za građanske slobode, kao što su Američka unija za građanske slobode (ACLU) i Electronic Frontier Foundation (EFF). Koji su argumenti ovih organizacija? Kada bi se platforme smatrale odgovornim za izjave trećih lica, to bi ih navelo da preventivno uklanjaju veliki deo sadržaja, dok bi se nametanjem obaveze (...)
