Ovog 10. marta sačekalo nas je dvostruko iznenađenje: prvo su Saudijska Arabija i Iran, regionalni rivali još od 1960-ih godina, najavili obnavljanje diplomatskih odnosa koji su prekinuti 2016. godine nakon što je zvanični Rijad pogubio nekolicinu šiitskih zvaničnika i potonjeg napada na saudijsku ambasadu u Teheranu u znak odmazde. Drugo, Kina je, naizgled izolovana na međunarodnoj sceni, napravila veliki prodor u bliskoistočnoj „velikoj igri“ sponzorišući ovaj sporazum postignut nakon dve godine tajnih pregovora i pet bezuspešnih rundi. Naravno, ne treba preuveličavati značaj ovog dogovora pod pekinškim nebom: još mnogo toga treba da se uradi da bi mir postao delotvoran, posebno u Jemenu, u kom Iranci i Saudijci sprovode svoju ratnu podelu. Ipak, zapadni lideri bi pogrešili kada bi poput američkog predsednika Džozefa Bajdena potcenili ovaj događaj uveravanjem da „nema tu šta da se vidi, prijatelji“. nakon čega je njegova administracija priznala da je svaki napredak dobrodošao.
Sam portparol kineskog Ministarstva spoljnih poslova odlučio se za skroman komentar. Tekst sporazuma predstavlja „pobedu dijaloga i mira“, izjavio je na svojoj nedeljnoj konferenciji za štampu.
Peking je time po prvi put zvanično orkestrirao jedan međunarodni sporazum. To je ujedno i prvi put da se Kina umešala u dešavanja na Bliskom istoku, strateškom području kojim su Sjedinjene Države dominirale više od sedamdeset godina, uprkos njihovoj želji da se od 2013. okrenu Aziji. Peking je do sada pažljivo izbegavao da se meša u tenzije u ovoj oblasti, do te mere da je izazvao negodovanje bivšeg američkog predsednika Baraka Obame, koji je Kinu smatrao „slepim putnikom“ američke politike koja je pretpostavka, kako je rekao, „bezbednosti u regionu“.
U stvari, za ovu promenu u kineskim redovima i njen uspeh zaslužni su kako diplomatska veština Pekinga, tako i spoj nekoliko fenomena: želje Saudijske Arabije da se donekle oslobodi od tutorstva Vašingtona, posebno nakon što su 2019. godine Amerikanci oklevali da joj stanu u odbranu prilikom napada na njenu naftnu infrastrukturu; zabrinutosti Irana usled ekonomske krize, socijalnih protesta i pretnje od izraelskog napada na njegova nuklearna postrojenja. Ne treba zaboraviti ni dugotrajan rad kineskih lidera u regionu i opštu klimu u zemljama Juga, sve neosetljivijim na zapadne narative. O tome svedoči i odbijanje u maju 2022. godine da se podrži uvođenje sankcija Rusiji nakon njene invazije na Ukrajinu. Šest meseci kasnije, tokom samita OPEK+ (Organizacija zemalja izvoznica nafte plus deset zemalja, uključujući i Rusiju), Rijad se oglušio na uporne apele Bele kuće da se poveća proizvodnja ugljovodonika kako bi se oborila cena barela.
Kina je uspela da iskoristi ove prilike jer je za njih bila spremna. Primenivši princip Deng Sjaopinga da „prikriva svoje talente i čeka svoje vreme“, jedva da je za sobom ostavila trag… sve do erupcije 10. marta. Kina, međutim, u protekle tri decenije nije stajala po strani.
Čim se krajem prošlog veka ekonomija otvorila i reforme se pokrenule, kineski lideri su se dali na uspostavljanje diplomatskih odnosa sa svakom od zemalja u okruženju – od Saudijske Arabije (uprkos njenom snažnom antikomunističkom stavu) 1990. godine, preko Irana iste godine, pa sve do Izraela (uprkos nevoljama Palestinaca) 1992. godine. Nijedan od predsednika Republike nije dovodio u pitanje te odnose. Naprotiv, jedan za drugim su ih dalje razvijali, čak i ukoliko bi to značilo da odlaganje u stranu velikih principa internacionalističke solidarnosti.
Naravno, regionalna žeđ za ugljovodonicima olakšala je ove izjave ljubavi: Saudijska Arabija je postala vodeći snabdevač naftom, dok Katar zauzima prvo mesto po prirodnom gasu. Osim toga, kineske kompanije traže izvozna tržišta za svoje proizvode i saradnju u oblasti novih tehnologija. Tako je 2004. godine nastao Forum za saradnju Kine i arapskih zemalja (CASCF), trgovina je eksplodirala nakon pokretanja novih puteva svile (tokom 2013–2014), posebno u građevinarstvu, telekomunikacijama, 5G tehnologiji itd. Između 2002. i 2022. godine, kineske direktne investicije u Saudijskoj Arabiji dostigle su 106,5 milijardi dolara, u Kuvajtu gotovo 100 milijardi, a u Ujedinjenim Arapskim Emiratima (UAE) preko 64 milijarde.
Ispostavilo se da je ova „portfolio diplomatija“ politički isplativa: na Savetu za ljudska prava Ujedinjenih nacija u julu (…)