Za govornicom u Burbonskoj palati, jedan poslanik osuđuje nasilje koje su nekoliko dana ranije pretrpeli demonstranti u malom gradu na severu Francuske. Dan je počeo okupljanjem ispred fabrike. Oko 9 časova ujutru „žandarmi su, iako nije bilo nikakvih provokacija, po naređenju poručnika krenuli u napad. Jedan muškarac je povređen, dok je jednom detetu napola odsečeno uvo. To je razgnevilo masu, koja je počela da baca kamenje.“ Nakon kratkog zatišja, situacija se iznova zategla: „Oko 3 sata [popodne] došlo je do novog koškanja, a pristigli su i novi demonstranti.“ Tada je nasilje eskaliralo: „Žandarmi su udarali na sve strane. Žene, deca i starci su popadali. Ogorčenje je raslo. Veliki broj građana je žandarmima odgovorio kamenicama.“ Drama je nastupila naprasno: „U ovom trenutku vlada veliki nered, a niko ne zna ko je izdao naredbu. Bez prethodnog upozorenja, na ovu masu ljudi ispaljena je strašna plotunska vatra.(...) Trg je prekriven ranjenima i mrtvima.“ Ministar unutrašnjih poslova oštro odgovara na pitanje: „Izdavali smo naređenja kako bismo obezbedili javni mir; izdavali smo ih oštro, čvrsto i razborito.“ Zatim iznosi svoju verziju priče: „Ovdašnja žandarmerija je u gomili prepoznala uobičajenu klijentelu švercera i lutalica, kojih je prema procenama bilo pet do šest stotina, od čega su više od jedne četvrtine činili stranci. Snage reda i vojska su čitav dan trpeli sve žešće uvrede, provokacije i napade gomile, a tek u krajnjoj nuždi i pod utiskom opasnosti, oni se više nisu mogli odbraniti nikako drugačije do primenom oružane vatre.“
Ministar zaključuje: „Ne znam da li su policajci, umorni od provokacija gomile, dozvolili da budu uvučeni u neko nasilje; ali ono što znam jeste da su ljudi o kojima se još uvek ne priča bili povređeni i dovedeni u životnu opasnost prilikom vršenja dužnosti. (...) Želim da se zahvalim svim ovim hrabrim ljudima.“ Ova poslednja tirada izazvala je gnev jednog poslanika, koji je ministra dva puta nazvao „ubicom“ i bio je privremeno isključen iz skupštinske sale.
Tvrdnja o državnoj „umerenosti, čvrstini i razboritosti“, polemika oko odgovornosti za eskalaciju nasilja (od strane demonstranata ili žandarma), uloga „ometača reda“ (naročito stranaca), bezuslovna podrška snagama reda: kroz ovu scenu odjekuju polemike koje su pratile poslednje nedelje gušenja pokreta protiv penzione reforme ili protiv vodenih rezervoara, poput onih u Sen Solenu 25. marta ove godine. Međutim, iako je socijalista, ovaj poslanik ne pripada Novoj narodnoj ekološko-socijalnoj uniji (Nupes), a ministar nije Žeral Darmanan. U pitanju su Ernest Roš i Žan Antoan Ernest Konstan, koji su se sukobili u Predstavničkom domu 4. maja 1891. godine, tri dana nakon pokolja u Furmiju, u kojem je stradalo devetoro (uključujući dvoje dece), a trideset pet ljudi je ranjeno. Bili su to radnici koji su zahtevali osmočasovni radni dan i praznovanje 1. maja.
„Privremeno izgubljeni građani“
Podudarnost je iznenađujuća, budući da je od kraja 19. veka održavanje reda poprilično evoluiralo. Više se ne poziva vojska, koja je tada bila zadužena za ono što su zvali „osećanjima naroda“. Čim bi se lokalna policija ili žandarmerija našle u nevolji, dovođena je vojska, kao što je 145. pešadijski puk doveden u Furmije. Od Julske revolucije 1830, preko juna 1848, do „krvave nedelje“ 1871. godine, društvene krize i padovi režima dovodili su do hiljada mrtvih i na desetine hiljada povređenih. Ali, ova surova represija nije bila ni politički, pa ni moralni problem. Sa stanovišta elite tog vremena, priroda ljudi je bila drugačija. Bila je to masa lišena individualne volje, spremna da slepo sledi nekolicinu predvodnika pobune. An Rober Žak Turgo, glavni upravnik finansijama Luja XVI, iznosi srž ove društvene predstave u svom pismu izabranim predstavnicima Burgundije, koje datira od 18. aprila 1775. godine. Nakon što su seljaci, ljuti zbog cene žita, opljačkali i uništili jedan mlin, on piše: „Pre svega to treba nametnuti narodu i biti najjači“, potom „hapsiti vođe pobune koje se lako prepoznaju i otkrivaju“, dok je nekažnjavanje smatrao „jakim podsticajem budućih nemira“.
Krajem 19. veka, ova filozofija više nije bila održiva. Politička dominacija je ostala monopol plemstva pod Starim poretkom i bila rezervisana za najbogatije pod vlasničkom monarhijom. Uspostavljanje opšteg muškog prava glasa 1848. godina uvodi narod u politiku. Najuobičajeniji i najličniji oblici vlasti gube vrednost pojavom klubova, biračkih odbora, liga (poput oni prosvetnih), društava uzajamne koristi, a potom i stranaka. Ove strukture organizuju građane i uključuju mešavinu diskursa, programa i ideologija, s posebnim naglaskom na društvena pitanja i uslove rada. Politička mobilizacija nije bila uzaludna kada su se, s dolaskom Treće republike, republikanci konsolidovali 1877. godine. Iako su za to bile potrebne godine, novom režimu je bivalo teže da garantuje slobodu izražavanja (npr. zakoni o štampi iz 1881.), ali i slobodu okupljanja i udruživanja, dok su naoružane jedinice pucale na one koji tu slobodu upražnajvaju. Naročito stoga što vojska nije uvek pouzdana. Tokom pobune vinogradara 1907. godine (sedmoro mrtvih u Narboni), 17. pešadijski puk se pobunio i pobratimio sa demonstrantima, dovodeći u nepriliku vladu Žorža Klemansoa.
Početak 20. veka je stoga obeležilo nekoliko predloga zakona koji su imali za cilj formiranje jedinica specijalizovanih za upravljanje protestima, a da to nije vojska. Posle mnogo oklevanja, zakon je konačno ugledao svetlost dana 22. jula 1921. godine, kada je formirano 111 „pokretnih žandarmerijskih vodova“. Ove snage su 1926. preimenovane u „pokretnu republikansku gardu“, a 1939. godine brojale su 21.000 ljudi i imale virtuelni monopol u održavanju reda na francuskoj teritoriji, izuzev Pariza. U njima se razvija originalna doktrina, obuka i znanje. Radi se o tome da se demonstranti više ne tretiraju kao neprijatelji ili protivnici, već kao „pojedinci pod privremenim uticajem“, da upotrebimo terminologiju iz 1930-ih, ili „privremeno izgubljeni građani“, prema terminologiji iz 1970-ih. Podrazumeva se izbegavanje direktnog kontakta sa njima, za koji iskustvo pokazuje da uvek preraste u sukob. Ove jedinice preferiraju tehnike preusmeravanja, zadržavanja i raspršivanja gomile, što je podrazumevalo ostavljanje neke vrste izlaza. Kolektivna disciplina, špalir, kundak puške i pendrek isprva su bili jedini dostupni alati. Nakon Drugog svetskog rata je ovaj arsenal dopunjen tehnologijama koje su omogućavale držanje demonstranata na distanci, kao što su suzavac (ranije nezamisliv u Francuskoj jer je budio sećanje na rovove), dimne bombe i vodeni šmrkovi. Policija je 1944. formirala posebne jedinice, republičke bezbednosne čete (CRS), koje su 1947. godine brojale blizu 13.000 ljudi i preslikavale organizaciju, doktrinu i opremu pokretne žandarmerije.
Dve sile se sučeljavaju u teškim društvenim sukobima tog doba (poput štrajkova rudara 1947-1948), po cenu velikog broja povreda na obe strane. Međutim, primećujemo značajno smanjenje broja mrtvih među demonstrantima, posebno u provincijama. Pariz ostaje izuzetak, s obzirom da prefekt raspolaže svojim jedinicama, sačinjenim od osoblja opštinske policije. Oni nemaju ni obuku ni znanje svojih kolega i ne ustručavaju se da puste na volju svojoj surovosti, da se „razračunavaju“ sa Alžircima (sedam žrtava demonstracija 14. jula 1953. i nekoliko desetina 17. oktobra 1961. ) ili sa komunistima (deset mrtvih na stanici metroa Šaron u Parizu, 8. februara 1962. godine).
Kriza iz maja i juna 1968. godine svojom širinom i silinom opteretila je Ministarstvo unutrašnjih poslova. Nasuprot zvaničnim podacima, žrtava je bilo pet (troje studenata u Parizu, (...)
