U poslednjih dvadeset godina, opozicija u Turskoj nikada nije bila ovoliko blizu pobedi nad Redžepom Tajipom Erdoganom na parlamentarnim i predsedničkim izborima. Čini se da je Erdogan, kandidovan za treći uzastopni mandat, već nekoliko meseci u nevolji, premda se, prema nekim anketama, smanjuje jaz između njega i njegovog rivala Kemala Kiličdaroglua. Loša ekonomska situacija od 2021, a potom i strahovit dvostruki zemljotres, koji je 6. februara ove godine odneo najmanje pedeset hiljada života, čemu je uglavnom doprinela vladina klijentelistička i aferama sklona politika urbanizacije i loše upravljanje vanrednim situacijama – suštinski objašnjavaju nezadovoljstvo aktuelnim predsednikom.
Kiličdaroglu je, sa svojih 74 godine, favorit u anketama, ali i sušta suprotnost aktuelnom predsedniku. Ovog ne naročito harizmatičnog, pomalo pakosnog ali smirenog ekonomistu odlikuje profil karakterističan za levičarske državne službenike, sekulariste, suvereniste i nacionaliste. Takvi su službenici upravljali državom sve do 2002. godine, kada je na vlast došla Partija pravde i razvoja (AKP), koja ih je postepeno uklonila sa pozicija. Skromnog porekla, rođen u pobunjeničkom regionu Dersim, Kiličdaroglu pripada alevijskoj zajednici, čije heterodoksne duhovne prakse sinkretički uključuju šiitski islam, misticizam, zoroastrizam, pa i hrišćanstvo. Sunitski tradicionalista Erdogan uporno stigmatizuje takvu praksu, s očiglednom namerom da polarizuje tursko društvo.
Kao poslanik, a potom i kao predsednik Republikanske narodne partije (CHP, „istorijska“ partija koja je učestvovala u osnivanju Republike), Kiličdaroglu se široj javnosti predstavio donekle uspešnom osudom nekoliko slučajeva korupcije, u kojima su učestvovali ljudi bliski vlasti. Zatim je 2017, u svojoj 69. godini, predvodio „marš za pravdu“ od Ankare do Istanbula, u znak protesta masovnim čistkama koje su vlasti sprovodile nakon neuspelog vojnog puča u julu 2016. godine. „Ako vas sudski organi sutra pozovu, nemojte se iznenaditi“, opomenuo ga je tada Erdogan. „Ako dokažem da ste vi i vaša vlada davali naloge sudovima, hoćete li se povući kao častan čovek?“ uzvratio je ovaj opozicionar. Ton komunikacije koji je tada uspostavljen pojačavao se s godinama, te tako republikanski kandidat sada svog rivala u predsedničkoj kampanji poziva na odgovornost za razmere katastrofe izazvane dvostrukim zemljotresom u februaru 2023. godine.
Izborna kampanja usred vanrednog stanja
Tokom iste te kampanje, lider CHP-a, koji sebe smatra socijaldemokratom, igrao je na sindikalnu kartu. Kiličdaroglu je uspeo da osnuje i održi ujedinjenu Nacionalnu alijansu (ili Table of six), heterogena grupacija šest partija, koje uključuju političke pozicije od ultranacionalističke krajnje desnice, preko političkog islama i konzervativnog liberalizma, do umerene levice. Čini se da ovaj skup baba i žaba, suočen sa Narodnom alijansom koju predvodi turski predsednik, biračima nije dovoljno ubedljiv. Nacionalna alijansa „nije nastala iz ideološkog saglasja, već iz zajedničke želje partija od kojih je sačinjena [da] na parlamentarne izbore izađu sa objedinjenom listom i da podrže zajedničkog predsedničkog kandidata“, piše istraživač Orel Denizo. U pitanju je dogovor zasnovan na racionalnoj odluci, koji ipak budi bojazan da bi ova koalicija, kada bi pobedila, formirala nestabilnu vladu, sa AKP-om u opoziciji.
Tako je ova „Grupacija šestorka“ krajem januara objavila program vlade, koji sadrži osnovne principe, ali ne i detaljne mere. Principi uključuju povratak uravnoteženom parlamentarnom režimu, borbu protiv inflacije u svrhu poboljšanja ekonomske situacije, kao i poštovanje ljudskih prava i demokratskih standarda. S druge strane, ni govora o kurdskom pitanju. Kiličdaroglu je sebe oprezno prikazivao kao čoveka koji donosi pomirenje sa ženama pod velom (dugo stigmatizovanim od strane sekularnih partija), sa konzervativnim nacionalistima, ali i sa Narodnom demokratskom partijom (levičarski HDP, kurdski autonomaši), (…)
