„Hladni rat je završen“, glasila je reklamna brošura za neobičnu video-igricu stiglu s one strane gvozdene zavese. U dnu omota, post-skriptum: „…takoreći“. Uz poziv na prihvatanje „sovjetskog izazova“ još je pisalo: „I dok su napetosti između Istoka i Zapada tek počele da jenjavaju, Sovjeti su upravo postigli odlučujući poen protiv Amerikanaca.“ Na jarko crvenoj podlozi, iznad crteža Kremlja okruženog geometrijskim figurama, pisalo je velikim žutim ćiriličnim slovima „Тетрис“; poslednje slovo u nazivu je prikazivalo simbol srpa i čekića.
Brošura, izložena u Muzeju američke nacionalne istorije u Vašingtonu, je delo Spectrum HoloByte-a, distributera igrice u Sjedinjenim Državama. Ovaj proizvođač softvera u Silicijumskoj dolini, vlasništvo britanskog medijskog barona Roberta Maksvela, već je shvatio da bi se tema hladnog rata mogla unovčiti i umeo je da iskoristi sve njegove kodove – od tradicionalne ruske muzike do slika sovjetskih kosmonauta – da bi od Tetrisa napravio sjajan uspeh u Americi Ronalda Regana.
Tadašnji predsednik Spectrum HoloByte-a, Gilman Lui, je sad postao središnja figura onoga što pojedini u Vašingtonu euforično nazivaju „hladnim ratom verzija 2.0“ – bitke u toku između Kine i Sjedinjenih Država za kontrolu nad svetskom ekonomijom. Međutim, sukob koji se sada proširio na tehnološki pa i vojni front, više se ne vrti oko Tetrisa, već oko veštačke inteligencije.
Luijeva karijera je primer napredovanja u američkom stilu. Početkom 1980, stekao je ime u igricama simulacije leta koje su postale toliko popularne da je Američko vojno vazduhoplovstvo tražilo da se upozna sa njim. Potom je jedno od njegovih preduzeća skrenulo pažnju Robertu Maksvelu koji ga je odmah kupio. Mic po mic, Lui se krajem 1990. obreo na čelu In-Q-Tel-a, fonda rizičnog kapitala Američke obaveštajne službe (CIA), neprofitne organizacije čiji je jedan od glavnih podviga bio da se kladi na tehnologiju koju koristi Google Earth. I kada je Trampova Administracija počela da se žali da Amerika kasni u tehnološkoj trci sa Kinom, ponovo se pojavio unutar Komisije za državnu bezbednost veštačke inteligencije (NSCAI), prestižnog savetodavnog tela na čijem je čelu Erik Šmit, nekadašnji izvršni direktor Gugla.
Za samo nekoliko godina, saradnja između Luija i Šmita je postala tešnja. Prvi je preuzeo upravu nad America’s Frontier Fund-om (AFF), fondom koji sponzoriše potonji, neprofitnom strukturom po uzoru na In-Q-Tel, čiji je cilj da pomogne Vašingtonu da „pobedi u svetskom tehnološkom nadmetanju XXI veka“. AFF tvrdi da ima rešenje za brojne druge probleme pošto obećava da će „dati novi polet industriji, stvoriti radna mesta, stimulisati regionalne privrede i osloboditi srce Amerike“.
Stvaranje AFF-a je odgovor na rastući uticaj Kine u remetilačkim inovacijama ili „avangardnim“ tehnologijama, na polju veštačke inteligencije i kvantne informatike. „Avangardna tehnologija nije majstorisanje u garaži“, tvrdi internet sajt fonda, zauzimajući protivstav mita dragog Silicijumskoj dolini o nadahnutom pojedincu-preduzetniku. Između romana Ajn Rend – propovednice individualističkog kapitalizma – i javnih subvencija, AFF bira ovo drugo.
Novi „Vašingtonski konsenzus“
Pošto je iskoristio hladni rat 1.0 za reklamu Tetrisa, prilično je zabavno to što Lui sad koristi hladni rat 2.0 za promociju veštačke inteligencije. Ili pak koristi veštačku inteligenciju za promociju novog hladnog rata? U današnjoj Americi, između ta dva verbalna postupka gotovo da i nema razlike. Jedino u šta možemo biti sigurni je da će se sva ta reklama pretočiti u veliki novac. Da bi se slogan Tetrisa prilagodio epohi veštačke inteligencije trebalo bi ga preinačiti u „Novi hladni rat je stigao… takoreći“ – poruku koja umilno zvuči mnogim Amerikancima, od tehnoloških preduzeća do firmi koje rade za vojnu industriju, preko ratnohuškačkih analitičkih centara. Izgleda da su nedavni povici na uzbunu zbog američkog kašnjenja u trci za veštačkom inteligencijom probudili političke elite mirno uljuljkane u čarobnoj zemlji slobodnog tržišta. Kad ih čovek čuje, mogao bi pomisliti da su napustile učenja „Vašingtonskog konsenzusa“ – ili da su čak, u nekim slučajevima, odlučile da se pre priklone „Pekinškom konsenzusu“.
U članku čiji je jedan od autora Šmit a koji je objavio Foreign Affairs – sveta knjiga vladajuće kaste američke inostrane politike – javlja se tako novo oduševljenje idejom o snažnoj državi kadroj da potakne razvoj veštačke inteligencije. Tome je pridodata i kritika ranijih političkih grešaka: osim što osuđuju opčinjenost „globalizacijom“ koja je suviše dugo udaljavala Ameriku od „strateških razmatranja“, autori napadaju sektor rizičnog kapitala zbog njegovih kratkovidih izbora. Rešenje koje bi omogućilo Vašingtonu da dosegne dugoročne tehnološke ciljeve, tvrde oni, može se sažeti u par reči: „subvencije, zajamčene pozajmice države i ugovori o kupovini“. Podrazumeva se da bi novčana pomoć verovatno bila raspodeljena preko organizacija kao što je AFF, koji bi, nasuprot uobičajenim preduzećima rizičnog kapitala, umeli da je dodele pogleda uprtog u budućnost. Na trenutke je Šmit nadomak tome da pribegne industrijskoj politici širokih razmera, ali nikad ne prelazi granicu jer termin još uvek ima „suviše konotacija“. Novi „Vašingtonski konsenzus“ je trenutno ograničen na zahtev za povećanje javne pomoći privatnom sektoru a glavno dato opravdanje je opasnost da će Amerika izgubiti naredni hladni rat.
Slični argumenti su uglavnom formulisani tako da se dopadnu i demokratama i republikancima. Što podrazumeva upotpunjavanje geopolitičkih razloga ekonomskim. Ovog puta, to je slučaj sa promocijom veštačke inteligencije kao načinom da Amerika povrati svoju veličinu kako u inostranstvu tako i u zemlji, ovo drugo, poticanjem nove tehnološke industrije.
Ono što su pojedini pogrešno shvatili kao pojavu „postliberalizma“ zapravo ima sva obeležja nekadašnjeg militantnog kejnzijanizma gde je povećanje budžeta za odbranu trebalo da obezbedi pobedu protiv Sovjetskog Saveza i jamči ekonomsko blagostanje Sjedinjenih Država.
Međutim, pokazalo se da je vrlo teško izbrisati tri decenije neoliberalizma. A još je teže vratiti se na period hladnog rata kad je šačica vojnih preduzeća uživala u skoro neograničenom finansiranju. Još uvek treba igrati na preduzetništvo ali generali ne snevaju o tome da postanu osnivači startap preduzeća.
Veze između Pentagona i Silicijumske doline su izvesno ojačale. Za početak je Ministarstvo odbrane otvorilo mesto direktora za računarstvo i veštačku inteligenciju i poverilo ga Krejgu Martelu, nekada zaduženom za automatsko učenje u preduzeću Lyft, platformi za iznajmljivanje vozila sa vozačem (VTC).
Uz to, i ne obazirući se na mišljenje svojih zaposlenih koji se pitaju o moralnosti takvih veza, tehnološka preduzeća su i dalje značajna stavka u budžetu za snabdevanje vojske. Preduzeće Alphabet je možda i odustalo od saradnje sa Pentagonom na projektu Maven – sistemu za nadzor koji je izazvao negodovanje među njihovim sopstvenim inženjerima – no, to ga nije sprečilo da nešto kasnije osnuje Google Public Service, organizaciju koja iza svog bezazlenog naziva, vojsci obezbeđuje informatičke usluge u oblaku (cloud).
To nije usamljeni primer. Ekspertiza Silikonske doline je neophodna vojnom establišmentu ukoliko ovaj namerava da ostvari svoju viziju sistema koji integriše sve podatke koje prenose senzori raznih oružanih snaga. Te informacije, analizirane pomoću veštačke inteligencije, bi se potom mogle koristiti za razradu efikasnog usklađenog odgovora. Krajem 2022. godine, Pentagon je tehnološkim gigantima – Majkrosoftu, Guglu, Oraklu i Amazonu – odobrio unosan ugovor vredan devet milijardi dolara za razvoj infrastrukture tog smelog projekta.
No, vreme prvog hladnog rata je za nama i teško je reći u kojoj meri ta izdašnost države može, na kejnzijanski način, „dokapati“ do običnih građana. U oblasti veštačke inteligencije, najveći deo troškova rada predstavljaju plate vodećih inženjera – kojih nema na milione već ih je nekoliko stotina – i nebrojenih jeftinih podizvođača koji (...)
