„To što su Italijani glasali za Đorđu Meloni ne znači da žele povratak fašizma, već da ga, naprotiv, smatraju nemogućim.“ Autor ove rečenice, psihoanalitičar Masimo Rekalkati, ima izraženu sklonost ka paradoksu. Ali, ne možemo poreći da u ovoj tvrdnji postoji i zrnce istine. Uspeh stranke Braća Italije (Fratelli d’Italia) na izborima 25. septembra 2022. izazvao je brojne (i sasvim opravdane) ogorčene reakcije, moralnu osudu i zabrinutost zbog pojave „postfašizma“ u ovoj zemlji. Silvio Berluskoni je još 1994. godine povezivao svoju vladu sa ekstremnom desnicom – sa Nacionalnom alijansom Đanfranka Finija i (u to doba regionalnom) Severnom ligom Umberta Bosija. Tada je odnos snaga bio u korist klasične desnice, ali je sada prevagnula druga strana. Dvadeset godina političkog života natopljenog berluskonizmom, koji veliča individualizam i obezvređuje kolektiv (u ime nekakvog antikomunizma kada komunista ni nema) dovelo je do ovoga.
Iako glasanje za krajnju desnicu očigledno više nije nikakav tabu, njime se ipak ne može u potpunosti objasniti uspeh Đorđe Meloni. Stranka Braća Italije pobedu, zapravo, duguje pre svega visokom stepenu glasačke apstinencije (36,1%), potom činjenici da je bila jedina protivnica odlazećoj vladinoj koaliciji Marija Dragija (sa gotovo privatnim strankama Italijanska levica (Sinistra Italiana) i Zeleni za Evropu (Verdi per l’Europa)), kao i kasnijem priklanjanju glasača Berluskonijeve stranke Napred Italijo (Forca Italia) i Lige. Stranka Matea Salvinija, Liga, koja je sa 37% glasova u 2018. spala na 8,7% u 2022. godini, skupo plaća svoje učešće u Dragijevoj vladi nacionalnog jedinstva. Sve u svemu, klasična i krajnja desnica su bile zajedno osvojile manje glasova nego na prethodnim izborima, ali je Meloni preokrenula odnos snaga, osvojivši 7,3 miliona glasova (26% naspram 4,3% u 2018. godini).
Glasači desnice sada osećaju da je u redu glasati za Braću Italije, kao da je u pitanju tradicionalna stranka. Ali to ne ukazuje nužno na privrženost „neofašizmu“. Toga je svesna i nova predsednica Saveta ministara Italije. Tokom kampanje, odlučila je da koristi tzv. doppio petto (dvostruki, dvolični govor), što znači da je, kada su u pitanju društvene teme, podilazila svojim istorijskim glasačima i ideološkim korenima i, ujedno, uveravala umerenije desničarske glasače da je posvećena demokratiji, da podržava Ukrajinu i da je nepokolebljivo privržena doktrini evroatlantizma.
Ministarstvo za porodicu i natalitet
Od sastavljanja vlade do inauguracionog govora i puta u Brisel, prvi koraci koje je Đorđa Meloni preduzela otkad je na vlasti potvrđuju ovu strategiju duple osovine. Na društveno-ekonomskom i diplomatskom planu, sve ukazuje da se Meloni odlučno priklanja liberalizmu i evroatlantizmu. Izgleda da predsednica Saveta zaista je išla stopama svog prethodnika Dragija, sa kojim je održavala redovne kontakte, kako tokom kampanje, tako i nakon svoje pobede, ne bi li time umirila Brisel i osigurala dobijanje evropskog plana za oporavak od blizu 200 milijardi evra. Za ministra ekonomije i finansija imenovala je Đankarla Đorđetija, člana Lige, ali ubeđenog evropejca i ministra u Dragijevoj vladi. Izbor Antonija Tajanija za upravljanje spoljnim poslovima takođe služi da bi se Brisel uverio u njene ispravne namere. Novi šef diplomatije, Tajani, nekada je služio kao desna ruka Berluskoniju, od koga se kasnije „osamostalio“, a svakako je proevropski i atlantistički orijentisan. Tokom prvog sastanka sa vlastima u Briselu, 3. novembra, predsednica italijanskog Saveta takođe je potvrdila svoju bezuslovnu podršku Ukrajini, spremnost da poštuje evropske ugovore i da kontroliše budžetske deficite, a sve to bez i najmanje suverenističke primedbe. Ovo usklađivanje sa Evropskom komisijom i njenom doktrinom stezanja kauša neće tek tako proći kod velikog dela biračkog tela Meloni.
Što se tiče prava žena, imigranata, lezbejki, homoseksualaca, biseksualnih i trans osoba (LGBT), ali i u pogledu pravde, obrazovanja i bezbednosti, priča je drugačija. Ovim temama Meloni namerava da se bavi u okviru svog trojstva „Bog, porodica, otadžbina“ i da ih kao obeležje nametne i svojim partnerima. Zato je ova ministarstva dodelila prepoznatljivim figurama krajnje desnice, kao što je Galeaco Binjami, svojevremeno fotografisan u crnoj košulji s nacističkom trakom, a sada državni sekretar za infrastrukturu. Takođe je simbolički preimenovala određene pozicije. Ministarstvo obrazovanja je postalo ministarstvo „zasluga“. Ministarstvu za porodicu (…)
