Ozbiljnog držanja, Pedro Sančes je tokom kratkog televizijskog obraćanja 29. maja najavio raspisivanje opštih izbora. Šef španske vlade, na vlasti od 2018. godine, odabrao je da održavanje izbora predviđeno za kraj godine pomeri za 23 jul. Njegova iznenadna najava je usledila dan nakon velikog poraza Španske socijalističke radničke partije (PSOE), čiji je generalni sekretar, na opštinskim i regionalnim izborima. Zapravo je Narodna stranka (PP), najvažnija španska konzervativna organizacija, dobila najviše glasova u šest od deset regija u kojima su do tada (neposredno ili u okviru koalicije) na vlasti bili socijalisti. Međutim, budući da u pet tih regija desnica nema apsolutnu većinu, moraće da osigura podršku Voksa, stranke ekstremne desnice. PP je takođe osvojio vlast u Valensiji i Sevilji, trećem i četvrtom gradu po veličini.
Od tada, da bi uništila ugled Narodne stranke sa predsednikom Albertom Nunjezom Feihom na čelu, levica u nedogled ponavlja u medijima da treba stati na put „reakcionarnom toku“, zaustaviti „ultrakozervativni“ talas, ili pak „sprečiti ekstremnu desnicu“. Mada ta strategija dosad nije ništa bolje uspela u Španiji nego u Francuskoj ili Italiji, šta možemo reći o zasnovanosti te optužbe?
Narodna stranka svoje korene ima u frankizmu, sistemu koji su 1939. godine, nakon dobijenog krvavog građanskog rata koji se vodio od 1936, uspostavili Francisko Franko i njegove pristalice. Većina vođa stranke su deca ili unuci Frankove političke elite a posebno reformističke linije Frankove države koja je smatrala da Španija treba da krene demokratskim putem. Nekadašnji ministar informisanja i turizma pod diktaturom, Manuel Fraga Iribarne (1922-2012) je u oktobru 1976. godine osnovao Narodnu alijansu (Alianza Popular – AP), koja je desetak godina kasnije postala današnja PP. Cilj AP-a je bio da, u svrhu izbora, okupi sedam političkih organizacija (koje su vodile sedmorica bivših Frankovih ministara, poznatih kao „sedmorica veličanstvenih“) koje su pokrivale različite političke porodice diktatorske vlasti: tehnokrate i demohrišćane, falangiste, nacionalističke tradicionaliste i katolike snažno povezane sa Opusom Dei.
„AP je nastao da bi učestvovao u političkom procesu koji je započeo s krajem frankizma i u promenama te upotpunio političku prazninu koju je ostavio Franko“, objašnjava nam Horhe Verstrinhe, nekadašnji generalni sekretar AP-a. „Strahujući da će ih sistem isključiti“, članovi Alijanse Popular pristaju da učestvuju u ustavotvornom izbornom procesu koji će se okončati sadašnjim Ustavom od 6. decembra 1978. godine. No, „potom polovina poslanika AP-a odbija da glasa za Ustav, najviše zbog autonomije koju je odobravao regionima“, nastavlja Verstrinhe. Podele između različitih struja i neuspeh na opštim izborima 1982. i 1986. godine, na kojima je lako pobedila PSOE, izazivaju unutrašnje krize. Da bi ih prevazišao, Fraga Iribarne daje na usvajanje nove statute koji su umanjili demokratiju i ojačali hijerarhiju unutar stranke. Tako je Alijansa Popular postala Narodna stranka a Hose Marija Asnar, mladi ambiciozni predsednik autonomne oblasti Kastilja i Leon od 1987, je nasledio Fragu Iribarnea na mestu predsedavajućeg stranke 1989. godine.
Obnova je na putu: Asnar, prema sopstvenim rečima, namerava da stvori veliku stranku ujedinjene desnice u kojoj bi „lako jedna do druge mogle da stoje liberalne, konzervativne i demohrišćanske ideje“. Sa svojim mladim timom stranci daje snažne temelje kako bi ojačao njenu prisutnost na celoj teritoriji Španije. Nova uprava se nadala da će institucionalizovati stranku i omogućiti joj uspeh na izborima. Najavljeni „saživot ideja“ ima svoje granice: „U Narodnoj stranci, nema struja. Samo 220 volti. Utičnica je pod mojom kontrolom i ko god stavi prst u nju udari ga struja !“, izjavljuje Asnar tik pre XII kongresa stranke 1996. godine.
„Desnica je imala mnogo muke da stvori stranku kadru da se nadmeće sa PSOE-om, priča nam Pablo Simon, politikolog na Univerzitetu Karlos III u Madridu. Bila je skoro 20 godina u opoziciji. Odatle potiče, pod Asnarom, uređenje izrazito vertikalne, hijerarhizovane, centralizovane, predsedničke unutrašnje strukture. Poslednji predsednik stranke, Alberto Nunjez Feiho [na čelu PP-a od 2022] je izabran tokom izbora na kojima je bio samo jedan kandidat kog je odabralo rukovodstvo stranke. Zapravo, je imenovan.“ Pablo Karmona, istoričar i društveni aktivista, u tome ne vidi samo potrebu prevladavanja unutrašnjih razmimoilaženja već i jedan od odraza istrajavanja autoritativnih sklonosti u stranci. „Reč je o veoma frankističkoj tradiciji, objašnjava nam. Kako se bližio kraj građanskog rata, Franko je u skladu sa vojnom logikom prema kojoj hijerarhija mora da se poštuje šta god se dogodilo, svojim čuvenim „dekretom o ujedinjenju“ potvrdio da ne može postojati više političkih vlasti, već samo jedna. On je, dakle, odlučio da ujedini različite falange pod isti krov. Odatle unutar AP-a, kao i PP-a, potiče zamisao da desnica mora biti ujedinjena protiv regionalističkog neprijatelja, protiv levice, komunizma, masonerije, itd.“. Simon nastavlja: „Isto je i na teritorijalnom nivou. Sedište stranke je, nakon katkad teških pregovora, uspelo u nastojanju da skoro sve lokalne i regionalne vođe koliko-toliko slede njeno vođstvo. Čak se dešava da uprava na državnom nivou nameće kandidate na lokalnom nivou.“
No, prema mišljenju istoričara Hulijana Kazanove, jedan od velikih problema desnice u Španiji je „što se, za razliku od svojih evropskih istomišljenika, muči da se upiše u špansku političku tradiciju “. Na primer, britanska desnica može polagati pravo na slavni konzervativni način razmišljanja koji je, nasuprot frankizmu, spojiv sa demokratijom i, samim tim, prihvatljiv u javnosti. Dakle, Narodna stranka, a pre nje i AP, su nastojale da opravadaju španski konzervatizam pozivajući se na politički korektne istorijske presedane.
Ta strategija se nameće od trenutka demokratskih promena, kada se post frankistička desnica ideološki poziva na liberalno konzervativnu tradiciju Kanovasa del Kastilja, preminulog krajem XIX veka, nastojeći time da sebi da demokratski prizvuk a da svoje vođe proturi „pre za Kanovasove unuke nego za Frankovu decu “, piše istoričar Karlos Darde. Neoliberalno-konzervativna kontrarevolucija koju su vodili britanska premijerka Margaret Tačer (1979-1990) i američki predsednik Ronald Regan (1981-1989) osamdesetih godina je druga referenca. Istoričar Havijer Tusel smatra da „ne iznenađuje što su se brojni članovi [mladog naraštaja PP-a] potekli iz tradicionalne desnice – poput Asnara, falangiste u ranoj mladosti – premetnuli u ultraliberale jer (…) je liberalizam pružao moderni teorijski okvir protiv socijalizma, ostajući pri tom podložan vezama sa konzervativnom desnicom “.
„Zamisao je bila da se obnovi diskurs tradicionalne desnice zasnovan na neoliberalnoj logici kadroj da potisne socijaliste i dobije na popularnosti“, analizira Karmona. „Trebalo je prevazići deo frankističkog nasleđa, čija je ekonomska politika bila izrazito intervencionistička, da bi se okrenuli ka evropskijem konzervatizmu, doktriniranijem liberalizmu i atlantističkijim stavovima.“ Mnoge vođe PP-a tad sa zanimanjem posmatraju izborne uspehe „trećeg puta“ Tonija Blera u Ujedinjenom Kraljevstvu i Gerharda Šredera u Nemačkoj – ogrnutog pragmatizmom istovremeno ostajući atlantistički i neoliberalan – i ističu njegovu bliskost (…)
