Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

DISKRETNA NESVRSTANOST VATIKANA

Papa protiv zapadnih krstaša

Papa, vrhovni verski autoritet i poglavar Papske države, želi da posreduje na međunarodnoj sceni, posebno tokom oružanih sukoba. Kada je reč o Ukrajini, ova tradicionalna uloga nailazi na optužbe za naivnost i podilaženje Moskvi. Nedavni razvoj vatikanske diplomatije, međutim, otkriva jedan koreniti pacifizam, suptilniji nego što bi se moglo pretpostaviti

Prilikom posete Rimu 24. oktobra 2022. godine, Emanuel Makron je skoro sat vremena razgovarao sa papom Franjom. Na kraju ovog prijema iza zatvorenih vrata, šef francuske države istakao se pozivom na dijalog između Moskve i Kijeva koji je predložio rimski episkop: „Mir je moguć, i to takav o kome će jedino [Ukrajinci] odlučivati, kada to budu odlučili, i u kome će se poštovati njihova prava kao suverenog naroda“, izjavio je tada predsednik.

Stavovi koje je od početka rata zauzeo poglavar Katoličke crkve izazvali su ljutnju, pa i gnev, zapadnih političara i Ukrajine. Na Uskrs je Vatikan organizovao Put krsta, tokom kojeg dve porodice – ruska i ukrajinska – zajedno nose raspeće do Koloseuma. To je izazvalo veliko ogorčenje političkih i verskih vlasti u Kijevu, koje u tome vide nameru da se dve zemlje jednako tretiraju. Početkom maja je suvereni pontifik ozbiljno potpalio fitilj. Odgovarajući na pitanje o korenima ovog sukoba, on podseća na „lajanje NATO-a pred ruskom kapijom“. Novi diplomatski incident dogodio se u avgustu, kada je Franja bio dirnut pogibijom u atentatu Darije Dugine, ćerke ruskog ultranacionalističkog teoretičara Aleksandra Dugina. „Nevini plaćaju za rat“, rekao je on tokom opšte audijencije. Ukrajinski ambasador pri Svetoj stolici, Endri Ijurč, odmah je na Tviteru izrazio uvređenost: „Ne možemo istim jezikom govoriti o agresoru i žrtvi.“ Poslanik Svete stolice u Ukrajini pozvan je u Ministarstvo spoljnih poslova u Kijevu, a Vatikan je u saopštenju za javnost pojasnio da se ova izjava suverenog pape mora tumačiti kao „podizanje glasa u odbranu ljudskog života (…) a ne kao politički iskaz“, dok je invaziju na Ukrajinu osudio kao „moralno nepravednu, neprihvatljivu, varvarsku, besmislenu, odvratnu i svetogrdnu“.

Papu Franju nekad optužuju za naivnost, a nekad za podilaženje ruskoj vladi. To bi se moglo objasniti njegovim zbližavanjem sa Moskovskom patrijaršijom, u koje se pre nekoliko godina upustio sa ekumenskim ciljem. Papa se zaista, u februaru 2016. godine, na aerodromu u Havani susreo sa poglavarom Ruske pravoslavne crkve Kirilom. Bio je to događaj bez presedana još od šizme između katolika i pravoslavaca 1054. godine. Dvojica verskih poglavara potpisala su deklaraciju, koja je ocenjena kao isuviše pomirljiva od strane ukrajinskih grkokatolika – vernika vizantijskog obreda, ali bliskih Rimu, koje je Rusija dugo proganjala. Deklaracija poziva na „pomirenje tamo gde postoji napetost između grkokatolika i pravoslavaca“ i izražava žaljenje zbog „sukoba u Ukrajini koji je već odneo mnogo života“.

Ipak treba imati u vidu da je suvereni pontifik osudio invaziju na Ukrajinu već 27. februara, samo tri dana nakon početka ruske vojne operacije. Kako će kasnije ispričati, on je lično, dan nakon napada, otišao kod ruskog ambasadora u Vatikanu da zatraži audijenciju kod predsednika Vladimira Putina, na šta ovaj nikada nije odgovorio. „Ukrajina je napadnuta i na nju je izvršena invazija“, nedvosmisleno je ponovio u tekstu objavljenom 14. aprila na italijanskom jeziku, koji je u Francuskoj prošao nezapaženo.

Otvorena vrata za pregovore

Papa Franja nije poštedeo kritike ni patrijarha Kirila, ruskog duhovnog poglavara od 2009. godine. Papa tvrdi da je od patrijarha zahtevao da ne bude „državni činovnik“, niti „putinov crkveni dečak“. Njegov ton prema Kremlju postao je još oštriji kada se poseglo za pretnjama upotrebom nuklearnog oružja. Sredinom septembra, papa je prvi put, u avionu kojim je leteo za Kazahstan, izjavio da je „moralno prihvatljivo“ naoružati ukrajinski otpor ruskoj agresiji, sve dok ta pomoć nije motivisana trgovinom oružjem ili željom da se rat dalje održava. Kasnije je agresiju na Ukrajinu uporedio sa dve tragične epizode iz 20. veka: sa Holodomorom, velikom glađu u Ukrajini do koje je dovela politika Josifa Staljina 1932. i 1933, i sa ništa manje smrtonosnom operacijom „Rajnhard“, koju je nacistička Nemačka izvela u okupiranoj Poljskoj 1942. i 1943. godine, a čija su meta bili Jevreji i Romi. Dve su konstante u papinim stavovima – stalni pozivi na prekid vatre i činjenica da Putina nikada ne imenuje kao glavnog odgovornog za sukob, iako ga je početkom oktobra molio da (...)

Obim celog teksta : 2 072 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Timotej De Rogloder

je novinar i autor knjige Les Moissonneurs. Voyage initiatique sur les traces de la théologie de la libération, L’Escargot, Pariz, 2022.
PREVOD: Milisava Petković

Podeli ovaj tekst