Kada je Kris Hjuz, jedan od osnivača Fejsbuka, napustio kompaniju 2007. godine, nameravao je da svojim sveže stečenim bogatstvom promeni svet. Kao i mnogi pre njega, fokusirao je svoje ciljeve na ideju da treba „izbrisati ekstremno siromaštvo“. Pošto je pročitao hit knjigu Džefrija Saksa o „kraju siromaštva“ i posetio eksperimentalna sela koja je u Keniji pokrenuo ovaj ekonomista, Kris Hjuz pronašao je čudotvorno rešenje. Nekada glavni ideolog šok-terapije, koja je početkom 90-ih primenjena u zemljama bivšeg istočnog bloka, Džefri Saks pronašao je novi život kao prvi apostol borbe protiv siromaštva. „Ovo selo će okončati ekstremno siromaštvo“, objašnjava on 2005. u MTV emisiji pod nazivom Dnevnik Anđeline Džoli i doktora Saksa u Africi. Ali kada je Hjuz lično posetio seoce u Keniji, uspeh eksperimenta nije baš bio upadljiv – zgranule su ga škole bez olovaka, sapuna i papira, te kompjuteri koji nikad nisu bili priključeni na internet.
Sam Saks je kasnije priznao da je njegov eksperiment od 120 miliona dolara poboljšao zdravlje majki i poljoprivrednu proizvodnju, ali ne i kvalitet ishrane i obrazovanje; nije bilo „nikakvog primetnog uticaja“ na siromaštvo. Hjuz je, stoga, zaključio sledeće: ne treba finansirati projekte, dovoljno je dati novac direktno ljudima. To je njegova „potpuno liberalna i tržišno orijentisana strategija“. Filantrop iz Silicijumske doline ubrzo se pridružio upravnom odboru nevladine organizacije GiveDirectly, koja promoviše monetarne transfere u borbi protiv siromaštva. Ovaj mali startap iz oblasti razvoja koji su 2008. osnovala četiri diplomca Tehnološkog instituta u Masačusetsu (MIT) promoviše univerzalni dohodak i ubrzo privlači pažnju Tvitera i Gugla. I dok je Saksov projekat nestajao u opštoj nezainteresovanosti, GiveDirectly se spremao da pošalje 1.000 dolara put 20.000 slučajno izabranih korisnika u 197 kenijskih sela. Novac će biti prosleđen preko mobilnog telefona i bez ikakvih uslova.
Svega deset godina posle svog nastanka, GiveDirectly danas ima najveći rast na svetu: njegov budžet je 2015. iznosio 14,5 miliona dolara, a 2020. godine porastao je na 300 miliona i već je podeljeno 550 miliona dolara širom sveta. Iza ovog vrtoglavog uspeha kriju se velika bogatstva Silicijumske doline, od Elona Maksa, preko osnivača Tvitera Džeka Dorsija, pa do palog kralja kriptovaluta Sema Bankmana-Frida. Njihov rad na digitalizaciji društva ide zajedno sa „monetizacijom“ siromaštva. Umesto da ide kroz birokratske institucije i duge političke pregovore, razvoj treba koncipirati kao da je reč o onlajn kupovini patika: bez posrednika. Svi mogu putem mobilnog da pošalju keš bilo gde na planeti i „da spasu jedno dete od siromaštva“.
Uspeh udruženja GiveDirectly deo je onoga što stručnjaci razvojne ekonomije već dvadeset godina nazivaju „revolucijom transfera novca“. Pošto su Međunarodni monetarni fond (MMF) i Svetska banka tokom 80-ih godina nametnuli strukturalne promene, brojne zemlje Globalnog Juga odlučile su da svoj razvoj baziraju na različitim novčanim donacijama (na uštrb javnih ulaganja). Danas sasvim uobičajen, ovakav pristup je bio redak pre nekoliko decenija. Ono što će postepeno promeniti shvatanja bio je program Progresa, koji je pokrenut u Meksiku 1997, posle deset godina budžetskog konzervatizma, koji je gotovo udvostručio siromaštvo. Cilj ove reforme, čiji je idejni tvorac meksički ekonomista Santijago Levi, bio je da sve što je ostalo od nekadašnje politike kontrole cena, javnih službi i subvencija za proizvodnju osnovnih potrepština zameni direktnim transferom novca. Godine 2007, Progresa je obuhvatala trećinu domaćinstava u ovoj zemlji i nametnula se kao vodeći program u borbi protiv siromaštva u Meksiku. Na desetine zemalja iz Latinske Amerike i Afrike koje su prošle valjak liberalizacije ugledale su se (…)
