Opušten. Bez kompleksa. Duboko utučen ali hrabro nesputan. Sa stilom se suočava sa razočaranošću sveta. Usrdno oplakuje slavu davnašnjih sanjarenja. I usuđuje se da se ne složi sa onima na vlasti. Setno ali naglašeno pronicljiv i smeo da se proglasi braniocem ozloglašenih stvari. Sa danas retkom drskošću odbacuje vrednosti koje zagovaraju ljudi od položaja. Njegove teme su goruće: gađenje prema današnjici, žal za svetionicima prošlih vremena i gnev prema destruktivnoj sadašnjosti, snažna nelagoda pred bezizlaznom budućnošću, utisak da je sve osuđeno na propast, ubeđenje da je čovek nemoćan. Nije tu reč toliko o proglasu koliko o polaznim tačkama fikcije: nazadnjačkoj uobrazilji koja se, ovenčana subverzivnom reputacijom, proširila i koja bi trebalo da se u svojoj usamljenosti diči što je u manjini. Na strani pobeđenih… U njenoj razradi, književnost odavno ima ulogu.
Mnogo je uspešnih anti progresivnih pisaca koji su, u ime svojih, recimo, književnih vrlina, pronašli čitaoce i postali predmet komentara, pa i među levicom. Međutim, ni onim negdašnjim poput Rožea Nimijea, Emila Siorana, Antoana Blondena (ne zaboravimo Luja-Ferdinanda Selina i Pjera Drijea la Rošela), ni ovim današnjim, Silvenu Tesonu, Mišelu Uelbeku, da se zadržimo samo na nekoliko imena, ne manjka iskrenosti. U svojim delima se, sa različitim varijacijama, oslanjaju na nekoliko tipičnih tema, neraskidivo povezanih sa njihovom političkom opredeljenošću. Pre svega lamentuju nad žalosnim stanjem ne samo sadašnjosti nego i budućnosti koja je pred nama. A, budućnost… nje skoro da i nema: biće kao sadašnjost samo gora. Za tu tužnu sudbinu je pre svega zaslužna demokratija i njen patetični ideal jednakosti koji vuče ka dole i vodi ka pobedi mediokriteta, odnosno, malograđana.
Aristokratsko pomodarstvo
No, to je i posledica liberalizma koji kao krajnji cilj nudi samo konzumerizam. Čemu se čovek koji ima i drugih, osim tih osrednjih, težnji može nadati od takvog sveta? S obzirom na katastrofalan ishod istorije, nemoguće je biti junak, nemoguće je verovati u bilo šta. Ostaju dosada, nemir u duši, žal za vremenom u kom su malog pojedinca ideali veći od njega mogli da podignu. „Kada žitelji planete postanu malo izbirljiviji, proglasiću se čovekom“, piše Nimije u Plavom husaru. Jedine bitke koje treba voditi su izgubljene bitke, jedine koje su kadre da obnove smisao transcendencije, antikomodizacije sveta i duha: osećaj za čast, za sveto, za prihvatanje sila života i društvenog poretka koji to omogućava.
Sve ostalo zavređuje samo prezir, pa i uvredu. Prosvetljeno, inteligentno, biće koje se u tim delima izražava nižući rečenice i druge, dobro skovane, izraze. kao oružje protiv prostaka služi se ironijom i prezire kržljava obzorja republikanskog egalitarizma. Tako ta fikcija, s dahom pobune, spaja izvesni romantizam, melanholiju i povratak ka zamišljenoj prošlosti, naglašenom „aristokratizmu“, naspram koncentracije moralne pokvarenosti oličene u postojećoj eliti. Kao da vlada osećaj adolescencije i neposlušnosti, pomodarstva onog ko ne ide za stadom, očajničke nadmoći onog koji odbija da igra igru sveopšte gluposti. Što je, recimo uzgred, klasičan san malograđanina.
U korenu tog prezira prema egalitarizmu leži uverenje da, osim izuzetnih duša, čovek ne vredi bog zna šta. Dobar je jedino u strukturama (crkvi, na primer) koje ga ukalupljuju i odvlače od njegove sklonosti ka komforu i lakim užicima. Očigledno, ovde zapadamo u nihilizam. Jer ta demokratija izjednačavanja vodi ka padu i pojedinca i države i evropske civilizacije. Osim… ako se iz korena vratimo vrednostima koje su egalitarizam i sramotna sloboda udovoljavanja hirovima uništili. Inače se nemamo čemu nadati. Kada Teson bira junaka, on je utemeljivač evropskog pljačkaškog esnafa: „Premlad za Pokret otpora, postao je komandos Francuske tajne vojne organizacije u Alžiru (OAS).“ A njegova osuda je za Tesona jasno svedočanstvo našeg pada: „Dečak koji je snevao o časti i vernosti iza zatvorskih zidova dok su buržujska deca njegove generacije pripremala mlake barikade u maju ’68“. Uostalom, Teson-pustolov u samoj prirodi pronalazi potvrdu svog viđenja sveta – Alpi su dokaz: „Krajolik je odgovarao njegovom načelu (…)
