Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

HUSARI XXI VEKA

Mišel Uelbek, Silven Teson, novi reakcionari

Kada ponestane nade, oživi čežnja razočaranih pustolova. Bilo političari ili književnici, pisci koji pripadaju toj tradiciji su često veoma kritični prema poretku koji im se čini previše buržoaskim, previše podložnim konformističkim težnjama gomile. Njihovo viđenje romantizma, duboko konzervativno, ne nudi bilo kakvu poželjnu budućnost – no, to i nije njegova svrha

JPEG - 1.4 Mio
@Clément Mitéran

Opušten. Bez kompleksa. Duboko utučen ali hrabro nesputan. Sa stilom se suočava sa razočaranošću sveta. Usrdno oplakuje slavu davnašnjih sanjarenja. I usuđuje se da se ne složi sa onima na vlasti. Setno ali naglašeno pronicljiv i smeo da se proglasi braniocem ozloglašenih stvari. Sa danas retkom drskošću odbacuje vrednosti koje zagovaraju ljudi od položaja. Njegove teme su goruće: gađenje prema današnjici, žal za svetionicima prošlih vremena i gnev prema destruktivnoj sadašnjosti, snažna nelagoda pred bezizlaznom budućnošću, utisak da je sve osuđeno na propast, ubeđenje da je čovek nemoćan. Nije tu reč toliko o proglasu koliko o polaznim tačkama fikcije: nazadnjačkoj uobrazilji koja se, ovenčana subverzivnom reputacijom, proširila i koja bi trebalo da se u svojoj usamljenosti diči što je u manjini. Na strani pobeđenih… U njenoj razradi, književnost odavno ima ulogu.

Mnogo je uspešnih anti progresivnih pisaca koji su, u ime svojih, recimo, književnih vrlina, pronašli čitaoce i postali predmet komentara, pa i među levicom. Međutim, ni onim negdašnjim poput Rožea Nimijea, Emila Siorana, Antoana Blondena (ne zaboravimo Luja-Ferdinanda Selina i Pjera Drijea la Rošela), ni ovim današnjim, Silvenu Tesonu, Mišelu Uelbeku, da se zadržimo samo na nekoliko imena, ne manjka iskrenosti. U svojim delima se, sa različitim varijacijama, oslanjaju na nekoliko tipičnih tema, neraskidivo povezanih sa njihovom političkom opredeljenošću. Pre svega lamentuju nad žalosnim stanjem ne samo sadašnjosti nego i budućnosti koja je pred nama. A, budućnost… nje skoro da i nema: biće kao sadašnjost samo gora. Za tu tužnu sudbinu je pre svega zaslužna demokratija i njen patetični ideal jednakosti koji vuče ka dole i vodi ka pobedi mediokriteta, odnosno, malograđana.

Aristokratsko pomodarstvo

No, to je i posledica liberalizma koji kao krajnji cilj nudi samo konzumerizam. Čemu se čovek koji ima i drugih, osim tih osrednjih, težnji može nadati od takvog sveta? S obzirom na katastrofalan ishod istorije, nemoguće je biti junak, nemoguće je verovati u bilo šta. Ostaju dosada, nemir u duši, žal za vremenom u kom su malog pojedinca ideali veći od njega mogli da podignu. „Kada žitelji planete postanu malo izbirljiviji, proglasiću se čovekom“, piše Nimije u Plavom husaru. Jedine bitke koje treba voditi su izgubljene bitke, jedine koje su kadre da obnove smisao transcendencije, antikomodizacije sveta i duha: osećaj za čast, za sveto, za prihvatanje sila života i društvenog poretka koji to omogućava.

Sve ostalo zavređuje samo prezir, pa i uvredu. Prosvetljeno, inteligentno, biće koje se u tim delima izražava nižući rečenice i druge, dobro skovane, izraze. kao oružje protiv prostaka služi se ironijom i prezire kržljava obzorja republikanskog egalitarizma. Tako ta fikcija, s dahom pobune, spaja izvesni romantizam, melanholiju i povratak ka zamišljenoj prošlosti, naglašenom „aristokratizmu“, naspram koncentracije moralne pokvarenosti oličene u postojećoj eliti. Kao da vlada osećaj adolescencije i neposlušnosti, pomodarstva onog ko ne ide za stadom, očajničke nadmoći onog koji odbija da igra igru sveopšte gluposti. Što je, recimo uzgred, klasičan san malograđanina.

U korenu tog prezira prema egalitarizmu leži uverenje da, osim izuzetnih duša, čovek ne vredi bog zna šta. Dobar je jedino u strukturama (crkvi, na primer) koje ga ukalupljuju i odvlače od njegove sklonosti ka komforu i lakim užicima. Očigledno, ovde zapadamo u nihilizam. Jer ta demokratija izjednačavanja vodi ka padu i pojedinca i države i evropske civilizacije. Osim… ako se iz korena vratimo vrednostima koje su egalitarizam i sramotna sloboda udovoljavanja hirovima uništili. Inače se nemamo čemu nadati. Kada Teson bira junaka, on je utemeljivač evropskog pljačkaškog esnafa: „Premlad za Pokret otpora, postao je komandos Francuske tajne vojne organizacije u Alžiru (OAS).“ A njegova osuda je za Tesona jasno svedočanstvo našeg pada: „Dečak koji je snevao o časti i vernosti iza zatvorskih zidova dok su buržujska deca njegove generacije pripremala mlake barikade u maju ’68“. Uostalom, Teson-pustolov u samoj prirodi pronalazi potvrdu svog viđenja sveta – Alpi su dokaz: „Krajolik je odgovarao njegovom načelu (...)

Obim celog teksta : 2 093 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Evelin Pieje

PREVOD: Milina Janković

Podeli ovaj tekst