Advokat počinje: „Student je inženjerstva, ima ispite za deset dana. Nikada nije bio osuđivan, spreman je da nosi elektronsku nanogvicu, da se povinuje svim uslovima samo da može da izađe na ispite.“ Kad je sud prozvao sledeći slučaj, jedan od njegovih kolega nastavlja: „Moj klijent je sa svojim prijateljima želeo da ode i vidi šta se desilo sa prodavnicom, da istraži, kao novinari.“ Iz boksa namenjenog štampi čuje se podsmeh. „Stidi se. Želi da ispravi zlo koje je napravljeno društveno korisnim radom. Radi u robnoj kući, na drugoj je godini studija i želi da ih nastavi.“ No, sudija odbacuje te zahteve. Određen im je preventivni pritvor. Jedan od dvojice momaka je pognuo glavu zureći u prazno. Njegova majka prekriva lice rukama da ne bi zaplakala. „Žele od njih da naprave primer, buni se otac drugog, sve vrlo teško terete.“
Moglo bi se poverovati da se navedeni prizor odvija u francuskom sudu kada su početkom leta pred njega bili pozvani izgrednici. Međutim, dešava se u Ujedinjenom Kraljevstvu pre više od deset godina, tačnije 2011. tokom hitno organizovanih suđenja zbog – prema rečima vlade – „remećenja javnog reda i mira“. Dana 4. avgusta, pošto je zaustavio taksi kojim je Mark Dagan, 29. godina, išao kroz Totenhem u severnom Londonu, policajac je pucao na njega i ubio ga. Mark je bio pod policijskim nadzorom i u trenutku smrti je kod sebe imao oružje. Dva dana kasnije, njegovi bližnji protestuju i idu sve do glavne policijske stanice četvrti. Početkom večeri, policajci tuku pendrecima 16-godišnjakinju koja je navodno bacila kamen. Situacija se pogoršava. Zapaljena su dva policijska vozila a nasilje se proširilo prvo lokalno a potom, narednih dana, po obodima glavnog grada i drugim velikim engleskim gradovima: Birmingemu, Liverpulu, Mančesteru…
„Radi se o pohlepi i kriminalu“
Ujedinjeno Kraljevstvo 2011, Francuska 2023: sličnosti ne nedostaje. Kada je francuski predsednik 30. juna osudio „iskorištavanje smrti tinejdžera (…) za pokušaj stvaranja nereda i napada na naše institucije“ i pozvao roditelje na „odgovornost“, kada je ministar unutrašnjih poslova Žeral Darmanen 3. jula ukazao da „sa delinkventima treba biti čvrst i ne tražiti društveno opravdanje tamo gde ga nema“, njihove reči su bile samo ponavljanje onih koje je dvanaest godina ranije izgovorio tadašnji britanski premijer. Dejvid Kameron, konzervativac, 15. avgusta 2011. osudio je „moralni pad“ koji je prema njemu doveo do „neodgovornosti, sebičnosti, nedoslednosti, dece bez očeva, škola bez discipline, nagrada bez truda, zločina bez kazne, prava bez odgovornosti, zajednica bez kontrole“.
Tadašnja ministarka unutrašnjih poslova i buduća premijerka Tereza Mej je početkom oktobra bila izričita: „Letošnji nemiri nisu imali veze ni sa siromaštvom ni sa politikom. Tu se radilo samo o pohlepi i kriminalu, potaknutim kulturom neodgovornosti i socijalne pomoći.“ Da bi tome stao na kraj, potpredsednik vlade, liberal-demokrata Nikolas Kleg, danas najvatreniji lobista matičnog preduzeća Fejsbuka, je predložio da osuđenici društveno koristan rad obavljaju u narandžastim kombinezonima, kako bi u sopstvenom komšiluku zauvek bili obeleženi. O nadmetanju u ponižavanju govori i nedavno doneta inicijativa u opštini Blan-Menil (departman Sen-Sen-Deni). „Ti klinci nemaju mozga, platiće; porodice će morati da plate“, izjavio je u prvom trenutku gradonačelnik opštine pre no što je u celom gradu preko plakata sa reklamom čuvene plaže Beach Mesnil prelepio žutu traku sa natpisom: „Otkazano – ostvarena ušteda će omogućiti da se popravi šteta koju su naneli izgrednici“.
„To je nepravedno! Pa nisu ljudi koji dovode decu u park sve spalili, svi ispaštaju zbog nekolicine krivaca“, reagovali su stanovnici, besni kako na gradonačelnika tako i na izgrednike. Već dugo ti sukobi između mladih i snaga reda, i diskursi koji ih nadahnjuju, doprinose promeni pogleda prema radničkoj klasi, pa i kako ona na samu sebe gleda. BritainThinks već dugi niz godina objavljuje studije o identitetu društvenih klasa u Ujedinjenom Kraljevstvu. Debora Matison, nadležna za (…)
