Na svakih šest godina, članovi FK Barselona (sosis) pozivaju se da glasaju za predsednika i upravni odbor, sastavljen od osamnaest direktiusa (rukovodilaca). Rukovodioci nisu plaćeni, a u obavezi su da nadoknade eventualne gubitke kluba iz sopstvenih sredstava, u slučaju neuspeha. „Da biste bili ’direktiu’, morate biti bogati“, kaže profesor ekonomije Fransesk Triljas. Imućnog porekla, preduzetnici ili advokati, oni su diplomirali na najboljim univerzitetima u Barseloni. Svi su rođeni u Kataloniji, sa izuzetkom jednog potpredsednika. „Oni potiču iz porodica koje su međusobno povezane i oduvek su se poznavale“, primećuje britanski novinar Sajmon Kuper u svojoj knjizi o Barsi.
Budući da im je prioritet povezanost vlastite zajednice, ovo endogamno funkcionisanje može štetiti interesima kluba. O tome svedoči rizično upravljanje platama igrača i transferima tokom predsedavanja Žozepa Bartomeua (2014-2020), slabo upoznatog sa ovom vrstom transakcija. „Predsednik [Žoan] Laporta je rekao da Barsa liči na neki porodični posao. Ja je ne vidim tako, jer, ako klub želi da postane uzor kakav je nekada bio, njime se mora upravljati profesionalno, kao što se to čini u najbojim institucijama na svetu“, kaže Viktor Font, protivkandidat Laporte za predsednika kluba 2021. godine. U korist Laportinog gledišta, ova klanovska solidarnost proizilazi iz statuta kluba. Kada se rukovodilac izabere – a pravila o obaveznom garantnom pragu za pristup predsedničkom mestu jednog profesionalnog kluba u Španiji nedavno su ublažena – morao je da obezbedi finansijsku garanciju u iznosu od 121,5 miliona evra, što pokriva 15% budžeta. Ova suma je prikupljena nekoliko sati pre isteka roka. Vlasnik grupe za obnovljive izvore energije Audax Renovables, Hose Elijas, plaća 75 miliona evra. Time što je Laporti omogućio dolazak na čelo kluba, Elijas je stekao uticaj u najmoćnijoj katalonskoj instituciji – u regionalnoj vladi.
Predsednik sportske marketinške grupe (…)
