Ko voli francuske komedije? Da ne postoje statistike odgovorili bismo: niko. Naime, svi oni koji inače komentarišu naš kulturni život izražavaju nadmeni prezir prema ovim filmovima. Intelektualci misle da su ti filmovi tek uporište gluposti (smrtni greh), građanstvo ih smatra vulgarnim i pučkim, levičarski nastrojena publika ih vidi kao potpuno otuđujuće i reakcionarne, državne instance ih ignorišu, a mladi režiseri ne žele da počnu karijeru komedijom jer znaju da ih kritika nikako ne voli.
Međutim, ovaj žanr dominira u francuskoj produkciji, a masovna narodska publika ga verno prati. Jasno je da se komični efekat ovih filmova pre zasniva na stereotipnim vodviljskim dijalozima nego na paradoksalnim situacijama i pravim konfliktima. To se delom da objasniti isušenom inspiracijom – veliki broj snimljenih komedija godišnje iscrpljuje originalnost scenarista koji ponavljaju priče iz najuspešnijih filmova. Uprkos svemu, i mada ne želim da se protivim (često opravdanim) kritikama ovih filmova, ipak bih izneo nekoliko činjenica u prilog političkog tumačenja ovih filmova, u nadi da će se progresivni režiseri odlučiti da učestvuju u ovom narodskom žanru i da stvore „levičarske komedije“ na kojima svi zavidimo Italijanima.
Iako je opšte mišljenje da su ti filmovi bez ikakve politike i puni neodgovorne fikcije, mi mislimo da oni smišljeno ilustruju teskobu nižeg građanstva (brojčano i ideološki dominantan društveni sloj) jer insistiraju na poteškoćama svakodnevnice, na zamkama modernosti i na mitu o napretku.
Veliki junaci komedija su često naivni konzervativci koji zaziru od novih tehnologija (kao Čarli Čaplin u Modernim vremenima li Žak Tati u Saobraćaju) i radikalno ih kritikuju; likovi francuskih komedija takođe napadaju i megaalatke potrošačkog društva dok istovremeno lakim smehom proteruju uznemirenost, upoznaju i pripitomljavaju „vraške aparate“ i sele publiku u nova vremena. Ove fikcije prate „duh vremena“ i ne libe se da (…)
