Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

ŠTEDNJA, TRŽIŠTE, SLOBODNA TRGOVINA

Levica i mogućnost suprotstavljanja EU direktivama

Na izborima za Evropski parlament, koji će se održati devetog juna, koplja će ukrstiti partije koje prihvataju primat pravila EU nad nacionalnim zakonima. U Francuskoj je ova nadmoć poduprta sudskim odlukama i konsenzusom između liberala i socijalista. Da li bi sve ostalo isto ako bi sutra Evropskim parlamentom dominirale desnica i krajnja desnica? Šta o tome misli levica?

JPEG - 1.6 Mio
@Shane Rounce

Kraj juna 1989. godine, Trg kraljevske palate u Parizu. Odsek za sporove Državnog saveta zavodi prigovor Raula Žorža Nikoloa, opštinskog odbornika komune Gozje u departmanu Gvadelup. Nekoliko dana ranije, 18. juna, Francuzi su izabrali svoje predstavnike u Evropskom parlamentu. Nikolo smatra da stanovnici prekomorskih teritorija ne bi trebalo da učestvuju u glasanju, s obzirom na to da ne žive na Starom kontinentu. Argumentaciju je izneo na jednom listu papira, ali se sudije muče da je razumeju. Pa ipak, ovaj neobični zahtev pruža im priliku da sastave jednu značajnu presedansku odluku, bez sumnje najznačajniju u pitanjima evropskih integracija – prekretnicu u dugoj i posve politizovanoj istoriji.

Ugovorom kojim je 1951. godine uspostavljena Evropska zajednica za ugalj i čelik (EZUČ) osnovan je i Sud pravde. Iako mu je namena da rešava sporove između članica, sporazum ga ne uzdiže iznad nacionalnih sudova. Kada je reč o međunarodnom pravu, Francuska se od 1920-ih godina pridržava takozvane „Mater“ doktrine (po imenu prvog predsednika Vrhovnog suda, Pola Matera): međudržavni ugovor ima primat nad zakonom samo ako je potpisan pre njegove ratifikacije. To je princip „pregradnog zakona“: nijedan propis, pa ni međunarodni, ne može da spreči izražavanje opšte volje putem zakona. Što se tiče Ustava, on se uvek nalazi na vrhu hijerarhije propisa.

Nakon što su francuski poslanici 1954. godine odbacili Evropsku odbrambenu zajednicu (EOZ), Rimski ugovor iz 1957. godine pretežno je imao za cilj promociju slobodne trgovine. Godinu dana nakon osnivanja Evropske ekonomske zajednice (EEZ), Peta Republika ugrađuje Mater doktrinu u član 55 svog Ustava; u teoriji, francuski zakon mogao bi da dovede u pitanje principe Rimskog ugovora. Ovaj pristup suprotan je stavu Evropske komisije, koja želi da uspostavi nadnacionalni pravni poredak. Njen prvi predsednik, nemački demohrišćanin Valter Halštajn, zagovara pravni federalizam u kojem bi ugovori imali status Ustava i koji se oslanja na tri stuba: direktno dejstvo – pravilo Zajednice treba da se primenjuje, koliko je to moguće, čak i bez da nacionalni parlament usvoji relevantan zakon; primat – u slučaju sukoba s nacionalnim pravom, pravo Zajednice uvek preovladava; i uniformnost – evropsko pravo primenjuje se svuda na isti način, što podrazumeva da se njegovo tumačenje poverava isključivo Evropskom sudu pravde (ESP).

Saobraćajno preduzeće „Van Gend en Loos“ 1962. godine osporava jednu holandsku carinsku taksu. Zahvaljujući postupku poznatom kao „prethodno pitanje“, nacionalni sudovi traže mišljenje ESP-a. U odluci od 5. februara 1963. godine, ESP tvrdi da član 12 Rimskog ugovora, koji zabranjuje uvođenje novih carinskih dažbina unutar Jedinstvenog tržišta, obavezuje države – drugim rečima, da ima direktno dejstvo – i da svaki građanin mora imati pristup pravdi kako bi se odlučivalo o njegovoj primeni. Godinu dana kasnije, kada jedan italijanski državljanin osporava vladin postupak nacionalizacije elektroindustrije (slučaj „Kosta protiv Enela“), ESP ide korak dalje. Njegove sudije smatraju da „za razliku od običnih međunarodnih ugovora, Ugovor o EEZ uspostavio je sopstveni pravni poredak“. Podupirući stav Evropske komisije, oni procenjuju „da pravo Ugovora ne može biti sudski suprotstavljeno bilo kom internom tekstu bez da izgubi svoju komunitarističku prirodu“.

Uprkos ovim odlukama, nastavlja se sukob između nadnacionalista i političkih sila (posebno Francuske Šarla de Gola), ali i nacionalnih sudija. U francuskom pravnom poretku, tri institucije imaju ulogu vrhovnih sudova, bez međusobne hijerarhije: Državni savet, u domenu javne uprave – bavi se sporovima između administracije i administriranih; Kasacioni sud, u sudskom domenu – bavi se svim drugim sporovima (građanskim, krivičnim…); i Ustavni savet, koji nadgleda usklađenost zakona s vrhovnom normom. Međutim, tokom 1960-ih godina, nijedna od ovih instanci ne pokušava da ospori degolovski pristup nacionalnom suverenitetu.

Protivrečnost sudske prakse

Svega nekoliko lokalnih sudova usklađuje se s praksom ESP-a. Počevši od 1967. godine, Apelacioni sud u Parizu donosi nekoliko odluka zasnovanih na nadnacionalističkom viđenju evropskog prava. Njegov prvi predsednik, Adolf Tufe, nikada nije krio svoja komunitaristička uverenja. Borac za istu stvar, bivši poslanik Pjer-Anri Tetžen (demohrišćanin) otvara 1965. godine na Pravnom fakultetu u Parizu prvi univerzitetski centar isključivo posvećen proučavanju ekonomskih i pravnih aktivnosti Evropske zajednice. U narednim godinama, univerziteti u provinciji osnivaju centre za evropsku dokumentaciju. Ove inicijative omogućavaju budućim francuskim elitama da se prilagode primatu evropskog prava. „Moguće je da sam bio korisniji za ovu meni dragu stvar na univerzitetu nego u skupštinskim raspravama“, pohvalio se Tetžen u svojim memoarima. U isto vreme, Nacionalna škola za javnu upravu (ENA) uvodi nastavu iz evropskog prava i poverava je Anriju Mejrau, sudiji ESP-a.

Tufe 1968. godine prelazi u Kasacioni sud. Tri godine kasnije, u svojstvu generalnog tužioca, radi na slučaju prilično sličnom onom holandskom „Van Gend en Loos“: ugostiteljska kompanija „Žak Vabr“ poziva se na Rimski ugovor kako bi osporila jedan član carinskog pravilnika Francuske, koji je zakonodavac uveo 1966. godine. U svojim zaključcima, Tufe traži od suda da potvrdi primat evropskog prava, odnosno da donese odluku „čija će važnost daleko nadmašiti granice naše zemlje“. Sud 24. maja 1975. godine daje za pravo tužiocu i napušta princip prethodnog pitanja.

Ova odluka izaziva oštru polemiku u pravnom svetu i povlači jasnu liniju između administrativnih i sudskih tabora. Državni i Ustavni savet ostaju na svojim pozicijama: evropsko pravo spada u klasično međunarodno pravo. Profesorka prava Žaklin Dutej de la Rošer zabrinuta je: „Protivrečnost sudske prakse između dve najviše administrativne i sudske instance stvara opsanu situaciju. Kako verovati da poslanici, pod pritiskom javnog mnjenja, neće doći u iskušenje da glasaju za projekte koji su u suprotnosti s našim komunitarističkim obavezama, ako su unapred uvereni da će Državni savet, u svakom slučaju, biti na njihovoj strani protiv Brisela?“

Ova briga ostaje u domenu teorije. Izborne pobede Fransoa Miterana 1981. godine i Helmuta Kola u Nemačkoj 1982. godine doprinose, naprotiv, ponovnom pokretanju evropske izgradnje. Francuski socijalisti imenuju nove članove u Ustavni savet, koji se pokazuju naklonjenijim integraciji u zajednicu. U svojoj odluci od 3. septembra 1986. godine o uslovima ulaska i boravka stranaca u Francuskoj, „mudraci“ smatraju da je „na različitim državnim organima da vode računa o primeni [ovih] međunarodnih konvencija u okviru svojih nadležnosti“. Tim implicitno pozivaju Državni savet da svoju praksu uskladi s praksom Kasacionog suda.

Iste godine, Jedinstveni evropski akt postavlja novi cilj za (...)

Obim celog teksta : 3 326 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Orelijen Bernije

je autor La Gauche radicale et ses tabous. Pourquoi le Front de gauche échoue face au Front national, Seuil, Pariz, 2014.
PREVOD: Matija Medenica

Podeli ovaj tekst