Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

NOVI VETROVI U LATINSKOJ AMERICI

Argentina, ideološko-kulturni krstaški rat Havijera Mileja

Havijer Milej ima malo razumevanja za kulturu, njene institucije, subvencije – to je, iz njegove perspektive, parazitski sektor, progresivni milje… Iako se poziva na ekonomske indikatore, njegov napad na kulturni sektor u suštini nije uslovljen ekonomskim razalozima, već političkom vizijom. Opsesivni mesijanizam protiv „crvenih“ ga navodi da vitla motornom testerom

JPEG - 1.1 Mio
@Ambasada SAD u Argentini

Od preuzimanja dužnosti predsednika države 11. decembra, Havijer Milej je pokazao koji je njegov pravi, pa i jedini, plan u pogledu kulture: likvidirati je. Prva odluka koju je doneo bila je da ministarstvo svede na sekretarijat i da njegovo upravljanje poveri producentu privatnog pozorišta. Druga, da u Kongres pošalje veliki predlog zakona poznat pod imenom Ley de Bases (ili Ley Omnibus, zbog svoja 664 člana) čije 3. poglavlje posvećeno pitanjima iz kulture predlaže da se smanje, raspuste i, u nekim slučajevima, ukinu neke od najdinamičnijih i najuspešnijih institucija u zemlji: Državni institut za kinematografiju i audiovizuelne umetnosti (Incaa) – koji se može uporediti sa Francuskim državnim centrom za film i pokretne slike (CNC) – kom je nameravao da ukine dva autonomna izvora finansiranja; Državni fond za umetnost (FNA) i Državni pozorišni institut (INT), za koje je jednostavno predložio da se zatvore; mrežu od 1800 javnih biblioteka, čiji je skromni program usluga po povlašćenim cenama želeo da obustavi. Plan rezanja troškova na kulturu nije poštedeo ni svet izdavaštva jer je najavio ukidanje zakona o ceni knjige, nadahnutog Langovim zakonom, koji onemogućuje velike knjižare da nude sniženja koja remete ravnotežu na tržištu i štete nezavisnim knjižarama.

Zakon, odbačen početkom januara, vraćen je u Poslanički dom u maju sa četiri stotine članova manje, bez 3. poglavlja i s neznatnom izmenom jedne od najspornijih tačaka: mogućnost da izvršna vlast u mnogim oblastima u ime „vanrednog stanja“ donosi zakone dekretom bez prethodne odluke Kongresa sada bi se primenjivala na smanjen broj predmeta i na razdoblje ograničeno na godinu dana, umesto na dve, kako je prvobitni nacrt predviđao. Usvajanjem novog zakona Kongres bi Mileju dao ovlašćenje da bez otpora sprovede u delo svoj program rušenja dosadašnjih kulturnih politika, koji je obuhvatalo nekadašnje 3. poglavlje, proces koji je predsednik već započeo. Tokom prva tri meseca na vlasti, predsednik je već ukinuo Telam, glavnu novinsku agenciju Latinske Amerike i sad namerava da definitivno ugasi javni televizijsko-radijski servis. Za predsednika Incaa-e je imenovao finansijskog stručnjaka koji nema veze sa kinematografskom industrijom i čije su prve odluke bile da otpusti stotinak zaposlenih, ukine ključna odeljenja (promociju, eksploataciju filma i gledanost, nadzor audiovizuelne delatnosti), zatvori Institut na devedeset dana u ime „administrativne reorganizacije“ kao i bioskop Gomon, jedinu salu u Buenos Airesu isključivo posvećenu prikazivanju argentinskih filmova. Ukratko, kinematografska industrija je dovedena do potpunog zastoja.

Motorna testera i progresivizam

Kultura baš i nije oblast koju Milej često spominje. Ona za ultraliberalnu državu, onako kako je on zamišlja, predstavlja samo teški teret, leglo rasipništva, neodgovornosti i političke korupcije, što, uostalom, prema Milejevim rečima, važi za svako javno telo. Za osobu koja je opsednuta budžetskom ravnotežom, smanjenjem troškova i potpunim zaustavljanjem monetarne emisije Centralne banke, kultura je samo problem, i to izuzetno iritantan. Kako Milej smatra, kultura zahteva novac koji ne vraća uvek, ili u lošem trenutku, u oblicima koji nisu odmah naplativi što otežava procenu dobiti koju ostvaruje i komplikuje njen položaj u odnosu na tržište koje je jedini bog kom Milej pristaje da se klanja. Iako čini 2,4% bruto domaćeg proizvoda, loše se uklapa u, svakako bazičnu, formulu kojom predsednik obično sažima tajnu uspešnog tržišta: „kvalitetan proizvod po najnižoj mogućoj ceni“.

Pre nekoliko nedelja, u jednoj od retkih prilika kada je prihvatio da govori na temu kulture, Milej se zapitao: „Zašto bi se javnim novcem finansirali filmovi koje niko ne gleda?“ Argument nije nov, on je lajtmotiv njegovih predizbornih govora kojim je pokušao da pridobije naglo osiromašeno biračko telo suočavajući ga sa navodnim krivcima za njegovo siromaštvo: elitama, đavolskim džokerom kojim se mogu označiti svi koji „privlače mržnju“: od političke klase (koju Milej naziva „kastom“) do ljudi iz sveta filma koji, upravo, ne proizvode „kvalitetne proizvode po najnižoj mogućoj ceni“ (već koji, od Lukrecije Martel do Martina Rehtmana, preko Rodriga Morena, Santijaga Mitrea, Laure Sitarele ili (…)

Obim celog teksta : 2 155 reči.

Ev gotar bi tenê ji bo aboneyan berdest e

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Hûn abone ne? Ji bo xwegihandina gotarên online têkeve.
Xwe bidin nasîn

Alen Pauls

je argentinski pisac, autor dela La Moitié fantôme (2023) ; Histoire de larmes (2009), La Vie pieds nus (2007), Le Facteur Borges (2006), Le Passé (2005), sve objavljeno za kuću Christian Bourgeois.
PREVOD: Milina Janković

Podeli ovaj tekst