Avgusta 2021, talibani su ponovo uspostavili Islamski Emirat u Avganistanu, nakon što su naterali zapadne snage na povlačenje i zauzeli glavne gradove u zemlji. Iako su dobili rat zahvaljujući paralelnoj vladi sa manje korumpiranim pravnim sistemom u odnosu na prethodni režim koji je podržavala zapadna koalicija, primitivne ustanove koje su stvorili ne odgovaraju potrebama populacije od trideset miliona stanovnika, osiromašene zbog decenija oružanog sukoba i u punom demografskom porastu.
Pre uspona na čelo države, talibani su se usredsredili na pitanja pravde. U tom pogledu, sama činjenica da oni bolje upravljaju nego vlade Hamida Karzaja i Ašrafa Ganija, čiji je nemar bio očigledan, garantuje naklonost naroda. Međutim, nije više dovoljna ova pobunjenička strategija, koja ostavlja po strani mnoge političke, društvene i ekonomske probleme koje nisu mogli da razreše. Sada Avganistanci traže ne samo da članovi pokreta reše sukobe na granicama, da prijave krađe i ubistva, već izričito pozivaju da im se pruži novčana pomoć za osnovne potrebe: za prehranjivanje porodica, školovanje njihove dece, obezbeđivanje medicinske nege ili pronalazak posla; što su zahtevi koje su avganistanski lideri dosad zanemarivali. Potrebne su im promene. Tim pre što talibani više ne upravljaju samo ruralnim područjima u kojima je njihova konzervativna i partijarhalna ideologija naišla na povoljan odjek, već i urbanim područjima i šiitskim regionom Hazaradžat, koji se posebno protive njihovom povratku na vlast.
Oni uspostavljaju svoj novi režim u zemlji koja je iznurena nakon četrdeset i tri godine rata i dve decenije nepotističkih i korumpiranih vlada. Najveća međunarodna intervencija u istoriji donela je samo izgradnju nekoliko infrastruktura, sa tri četvrtine sredstava koja su tekla kroz Avganistan jedino da bi se uspešnije vratila u zapadne zemlje kroz kaskadne sisteme podugovaranja kao i kroz obračunavanje operativnih troškova. Što se tiče kongruentnog udela koji je zaista potrošen u zemlji, u velikoj meri su ga prisvojili vlastodršci režima. Uoči zauzimanja Kabula (15. avgusta 2021) budžet Ganijeve vlade, jednak 6 milijardi dolara, još uvek je u velikoj meri zavisio od međunarodne pomoći, a mnoge osnovne usluge bile su pokrivene projektima saradnje i nevladinim organizacijama finansiranim od zapadnih zemalja.
Status suvereniteta
U ovakvom kontekstu, talibani se fokusiraju na upravljanje administracijom koja se sve više smanjuje, oslanjajući se na prihode od carina, u velikoj meri proneverenih tokom prethodnih decenija. Oni takođe nadgledaju priliv određenih poreza na mala preduzeća (poreza koji su prethodno bili ignorisani). Povećali su poreze na saobraćaj kamiona, punjenje mobilnih telefona i izvoz uglja u Pakistan. Što se tiče obustave pomoći, nova vlast uspela je da se opremi budžetom od 2,6 milijardi dolara u 2022. godini, što je 2,5 puta manje u poređenju sa prethodnim godinama. Ako su talibani u septembru 2021. i zadržali veliki deo državnih službenika, kasnije su morali mnoge da otpuste zbog nedostatka sredstava da ih plate.
Država je, dakle, ograničena na svoje suverene funkcije u trenutku kada je pogađa ogromna glad, koja se mogla predvideti s obzirom na učestale suše poslednjih godina. 95% Avganistanaca nalazi se u apsolutnom siromaštvu i polovina stanovništva ne može da se normalno prehrani. Pored toga, primećuje se ozbiljan pad u oblastima obrazovanja i zdravstva, što su jedine dve oblasti kojima je zapadna intervencija omogućila velike dobitke. Talibani se nikada nisu bavili ovim pitanjima, uprkos očiglednom entuzijazmu stanovništva za škole i zdravstvene ustanove. Tokom rata, pritisak naroda bio je toliki da je pokret krajem dvehiljaditih godina konačno zaustavio napade na ove infrastrukture i dozvolio zapadnim donatorima da finansiraju škole i klinike na teritorijama pod njegovom kontrolom, zadovoljavajući se da na njihov zabat zakači svoju zastavu i nametne promenu pravca. Sada, kada je na vlasti, dužan je da nadoknadi odlazak organizacija povezanih sa zapadnim zemljama, uprkos činjenici da ni obrazovanje ni zdravstvo (…)
