Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

STAPANJE SVIH DESNICA

„U Helsinkiju, Stokholmu, Rimu, Hagu...“ krajnja desnica više nije bauk

Davno su velike evropske stranke stvorile sanitarni kordon oko krajnje desnice, ali što je ona više napredovala, odbrambena ograda se tim više rasturala. Ksenofobne i autoritarne ideje tako su postale zajednički paket ovog naizgled nezaustavljivog pokreta. Hoće li krajnje desnice uskoro preovladati političkim prostorom Evropske unije?

JPEG - 89.9 kio
@TopSphere Media

Stvar deluje poznato: Evropa se zaljuljala ka krajnjoj desnici. Ona je već zasela u italijanskoj, mađarskoj, slovačkoj, hrvatskoj, finskoj, a uskoro i u holandskoj vladi. Ona čini deo vladajuće koalicije u Švedskoj. Na drugim mestima, ona uspeva da se probije, kao u Portugalu prethodnog marta. Britanski nedeljnik The Economist primećuje da „više od 20% ispitanika, u petnaest od dvadeset sedam zemalja članica Evropske unije, među kojima su sve velike zemlje osim Španije“, pokazuje sklonost prema strankama „tvrde desnice.“ U drugim novinama, naći ćemo odrednice za desnicu kao što su „populistička“, „neliberalna“, „nativistička“, „nacionalistička“... Teško je zapravo odrediti joj ime, pričati o njoj. Možda iz razloga što, na prvi pogled, tu ima od svega po malo.

Španci iz stanke Voks ili Portugalci iz stranke Čega su zastupnici neoliberalizma, Švedske Demokrate ili Istinski Finci žale za državom blagostanja. Od 2015. do 2023, stranka Prava i pravde (PiS) napadala je slobode Poljaka, ali i preraspodeljivala, na čemu joj je, sa svoje desničarske pozicije, zamerila Konfederacija za slobodu i nezavisnost. Ta formacija, koja u poljskom Saboru ima predstavnike od 2019. godine, maltene ni ne pokušava da prikrije antisemitizam, protiv kojeg su lideri Nacionalnog zbora (bivši Nacionalni front, prim. prev.) protestovali u Parizu, u novembru. U Rimu, u martu, predsednik Volodimir Zelenski zahvalio je predsednici vlade, Đorđi Meloni, na njenoj podršci. Slovačka nacionalna partija (SNS) i mađarski Fides kritikuju vojnu pomoć Ukrajini, kao i Liga Matea Salvinija. U Italiji, Poljskoj ili Francuskoj, u stvari, širina prostora koje obuhvataju desnice ohrabruje takvu mnogostruku ponudu.

Na nivou kontinenta, prodajni katalog boja – smeđih, crnih, plavih – proizlazi više iz istorije, geografije, položaja zemlje u međunarodnoj podeli rada, pa čak i položaja dodeljenog ženama ili tradicionalnoj porodici. Alternativa za Nemačku (AfD) prebacuje Nemicama što puno abortiraju, suprotno od francuskog Nacionalnog zbora (RN), koji je počeo da odobrava prekid trudnoće na zahtev pacijentkinje, s čim je saglasna i stranka Italijanske braće. Đorđa Meloni je protiv prihvatanja dece iz istopolnih brakova, dok je Le Pen na kraju prihvatila brak za sve. A Girt Vilders, oduvek je bio zagovornik gej prava.

Takvo agitovanje predsednika holandske Partije za slobodu (PVV) ima veze i sa njegovom vatrenom mržnjom prema muslimanima, koje smatra netolerantnima. Ne dosežući uvek do tog stepena fobije, i ostale evropske vođe iz te struje odbacuju islam i imigrante. S onu stranu njihovih razmimoilaženja, ili nijansi, oni zasigurno dele jednu parolu – odbraniti „istinski Zapad“ –, jedan projekat – davanje prednosti na osnovu identiteta – i jednu strategiju – stvaranje novog većinskog bloka sa desnicom, čiji kadrovi, aktivisti i glasači njih zapravo zanimaju. Jer radikalizacija čitavih delova centra, političkog liberalizma, demohrišćanskih struja ili konzervativizma jeste odlika ovog skorašnjeg perioda. Potrebno je, u tom pogledu, preispitati ovu očevidnost, na koju su se pomahnitali komentatori obrušili: da li se zaista baš cela Evropa preokrenula? Ne radi li se pre o tome da se, trenutno, evropska desnica, iznova povezuje sa krajnjom desnicom, odnosno radikalizuje, da bi s njom ušla u savez?

Protiv dronjavaca sa psima

Da bi se shvatila ta zajednička težnja, potrebno je vratiti se na početak druge decenije ovog veka. Još onda, radikalni desničari se već dobro razumeju po pitanju odbacivanja imigracije, ali se razilaze kada je u pitanju odnos prema evropskoj integraciji. U okolnostima krize javnog duga, nacionalisti s Juga osporavaju strogost za koju su se odlučili Berlin i Brisel. To su, primera radi, italijanska Liga ili Nezavisni Grci, koji su podržali radikalnu levicu u Atini... a čijoj se pobedi veselilo (tadašnji) francuski Nacionalni front (FN). Nasuprot tome, u Nemačkoj, Alternativa za Nemačku se protivila spasavanju Grčke i zalgala za njeno izbacivanje iz zone evra. Vlade Poljske, Slovačke ili Češke, i dalje pod vođstvom umerenih liberala, podržavaju budžetsku disciplinu koju Atini nameće Berlin, njen najznačajniji trgovinski partner.

Sve se obrće tokom 2015. godine. Ali u dva navrata. Na 20. avgust, uprkos odbijanju ucene iz Brisela tokom referenduma održanog 5. jula, vlada Aleksisa Ciprasa odustaje od sukoba sa Evropskom komisijom. Protivnici federalnog projekta dokazuju svoju nemoć da se sa njim suoče, a još više svoje poteškoće da se oslobode njegovog tutorstva. Međutim, oni koji su najdesnije među njima, ubrzo će pronaći novo polje borbe. Zahvaljujući Angeli Merkel. Poslednjeg dana avgusta, kancelarka odlučuje da otvori svoje granice za bezmalo milion sirijskih izbeglica, pre nego što će (…)

Obim celog teksta : 2 283 reči.

Ev gotar bi tenê ji bo aboneyan berdest e

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Hûn abone ne? Ji bo xwegihandina gotarên online têkeve.
Xwe bidin nasîn

Gregori Repski

PREVOD: Aleksa Nikolić

Podeli ovaj tekst