Nekada je to bio put za odlazak na odmor, pre pojave autoputeva: magistralnim putem La Nationale 7, 110 kilometara južno od Pariza, stižemo u Montarži. Na Trgu Viktora Igoa, mala gondola, kao da je nasukana na kružnom toku, podseća da ovaj grad sa svojim kanalima i 132 mosta nosi titulu „Venecije starog okruga Gatine“. Kao svedočanstvo o svojim vezama sa potprefekturom Loare, Kina će gradu ponuditi 133. delo po redu. Početkom 20. veka, među stotinama Kineza koji su dolazili da uče i rade bilo je i nekoliko prijatelja Mao Cedunga, posebno Deng Sjaoping (po kome je stanični trg i nazvan) i Caj Hesen, jedan od ideologa revolucije. „Doksa Komunističke partije Kine bila bi napisana u Montaržiju“, izveštava gradonačelnik i član Republikanaca (Les Républicains – LR) Benoa Dižon. Grad je otvorio mali muzej francusko-kineskog prijateljstva.
A poleđina lepe razglednice krvari. Drvene ploče zamenjuju izloge u ulici Dorée, glavnoj trgovačkoj arteriji. Stotinak prodavnica oštećeno je u neredima od 29. juna 2023. nakon smrti Nahela Merzuka – od lomljave izloga do pljačke, pa čak i požara. Na Trgu Mirabo, ograđena pustoš stoji umesto apoteke. Požar koji su huligani podmetnuli proširio se na susednu obućarsku radionicu, a zatim na celu zgradu. Fasada se urušila, a iz mera predostrožnosti srušili su i nju i apoteku. U ulici Général-Leclerc, otkriva se druga pustoš: ovde je spaljena gvožđara. Zgrada je morala da se sruši. Prema proceni opštine, iznos štete bi za nju dostigao 400.000 evra, a za privatni sektor između 10 i 20 miliona evra.
Na pola puta između dve pustoši nalazi se divna fasada poslastičarnice Praslines Mazet, najstarije poslastičarnice u Francuskoj, osnovane u 17. veku. Do 2020. godine pripadala je gradonačelniku Dižonu (unuku poslastičara Žana Mazea), koji ju je prodao bivšem saradniku kuvara Gija Savuaa, o čijem umeću svedoče mišlenove zvezdice. Kobne noći, kuvar Ig Puže bio je u Parizu. „Razbili su izloge, ali prozori su bili izdržljivi pa nisu mogli da uđu“, priča nam. „Imali smo deset hiljada evra štete i bili smo zatvoreni deset dana. Nisam mogao ni da zamislim da se tako nešto može dogoditi, ovde smo se uvek osećali sigurno. Ja ne krivim nikoga. Idem dalje, usredsređen sam na budućnost.“ U martu je poslastičarnica bila zauzeta oko Vaskrsa. „Treba okrenuti novi list, pričati pozitivno: naš grad je samo na korak do prestiža dvoraca Loare i nalazi se na Mišlenovoj listi 100 najlepših mesta za obilazak Francuske 2024. godine“
Montarži bi želeo da zaboravi na nesreće. Međutim, čim se napusti centar grada, nemoguće je ne videti drugo lice ove „Venecije od Gatinea“: kvartove podrivene siromaštvom i drogom. Opština ima 42% socijalnih stanova, izgrađenih šezdesetih godina prošlog veka za (nekada mnogobrojne) radnike u fabrikama. Na zapadu, na visoravni, nalazi se četvrt Kenedi, a na istoku nalaze se četvrti La Šose i Šotan. Postoje tri prioritetne četvrti grada, raspoređene između opština Montarži i Šalet sir Loan, u kojima živi oko deset hiljada ljudi. Montarži je najsiromašniji grad u celom regionu Centar-Dolina Loare: više od trećine stanovnika živi ispod granice siromaštva, a više od četvrtine je nezaposleno. Volonterka jednog dobrotvornog udruženja govori o „majkama koje moraju da jedna od druge pozajmljuju 10 centi kako bi mogle da kupe hranu“. Od 2014. godine nema više socijalnih radnika, nakon što je departman Loare odlučio da im ukine subvencije.
Siva ekonomija cveta. U centru Francuske, nedaleko od Pariza, okolnosti u Montaržiju idealne su za trgovinu drogom. „Brojimo jedanaest tačaka dilovanja u aglomeraciji“, ističe javni tužilac Žan-Sedrik Go: „2022. godine, samo u jednoj operaciji zaplenjeno je dvadeset pet kila heroina, šest kila kokaina i petnaest kila marihuane.“ Početkom marta, u departmanu Atlantski Pirineji, policija je presrela brzi krijumčarski čamac (engl. go fast) sa sto šesnaest kilograma marihuane: „Trećina tereta bila je namenjena da stigne u Montarži“, kaže sudija. U prioritetnim četvrtima grada, dileri su dobro poznati: jedne martovske večeri, u podnožju blokova Kenedija, nailazimo na dvojicu kako sede ispred sklopivog stola. Predsednica udruženja Hiljadu osmeha (Mille Sourires), Kristin Žulijan, napominje da njeno udruženje prima dve trećine jednoroditeljskih porodica: „Mnoge žene rade kao čistačice u Parizu“ (koji se nalazi na oko sat i po vremena vozom). „One svakog dana provedu tri ili četiri sata u putu. Koliko im onda vremena ostaje da se bave decom?“ Kristin ističe razorne socio-ekonomske posledice trgovine drogom: „Majka traži od svog dvanaestogodišnjeg sina da prestane da se druži sa dilerima. On joj odgovara: ’Daj mi onda 100 evra, toliko mi plaćaju da budem osmatrač’“
„Ne živi mnogo nas od dilovanja“, objašnjava nam momak u trenerci, sa džointom u (…)
