Već dan nakon drugog kruga parlamentarnih izbora, održava se otvaranje NATO samita, koji traje od 9. do 11. jula. Francuska je jedan od osnivača NATO-a, kao što je bila i Evropske unije (EU). Takođe je stalna članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Ako se politički zaokret ka desnici potvrdi, to bi bio ogroman šok za veliki deo međunarodne zajednice, što bi verovatno ubrzalo diplomatski sunovrat zemlje.
Dnevni red transatlantskog sastanka u Vašingtonu:
•* vođstvo Alijanse (pitanje koje je gotovo rešeno: prelazak s jednog čistog atlantiste na drugog, Holanđanin Mark Rute će u oktobru zameniti Norvežanina Jensa Stoltenberga); •* podrška Ukrajini (organizacija mora da preuzme koordinaciju pomoći); •* tenzije na Balkanu (zato što je to uvek mesto gde vatra tinja, a često i eksplodira); •* odnosi s Kinom (jer američki lider želi da uvuče NATO u svoju „sistemsku konkurenciju“ s Kinom, uprkos otporu nekih zemalja, posebno Francuske).
Prema rečima trenutnog generalnog sekretara NATO-a, Peking „pothranjuje najveći sukob u Evropi od Drugog svetskog rata“, dok se prikazuje kao neutralan, tvrdeći da ne isporučuje direktno oružje Rusiji. Severna Koreja, sa svoje strane, već je isporučila više od milion i po granata Rusiji: „Vidimo ih kako pune vagone i prelaze granicu između Severne Koreje i Rusije“, kaže Jens Stoltenberg, dok se zalaže za još veću podršku Zapada Kijevu: „Put ka miru vodi preko veće količine oružja za Ukrajinu.“
Rasprave na samitu u Vašingtonu svakako će se odvijati u svetlu pitanja o ishodu američkih predsedničkih izbora, verovatno ključnih za budućnost NATO-a i nivo angažovanja u ukrajinskom sukobu. Uz učešće francuskog predsednika koji više neće biti u situaciji da povišava ton – i koji će tek početi da shvata s kim i kako će nadalje morati da „kohabitira“. Ispostavlja se da su dve političke struje koje na ovim francuskim izborima stoje naspram dosadašnje većine, iz različitih razloga, prilično kritične i sumnjičave prema ovoj transatlantskoj organizaciji.
Stub i mentor
U Briselu, gde je evropski samit 27. i 28. juna potvrdio imenovanja na čelo evropskih institucija za narednih pet godina, sa zabrinutošću se iščekuje ishod francuskih izbora: Francuska je prva sila Unije u oblasti odbrane (od britanskog izlaska) i druga po ekonomskoj snazi; francusko-nemačka sprega, čak i naročito kada je oslabljena kao sada, igra ključnu ulogu u njenoj ravnoteži; izrazito proevropski angažman predsednika Makrona – istovremeno stub, mentor i ponekad trn briselskim institucijama – bio je prilično cenjen među „evrokratama“ i većinom država severoistočne i Istočne Evrope, iako je iritirao neke druge lidere. No, ni ta Evropa nije po ukusu dve opozicione grupacije.
EU je upravo odobrila četrnaesti paket sankcija protiv Rusije i odlučila da prihode generisane zamrzavanjem ruskih sredstava u Evropi iskoristi kako bi dodatno povećala vojnu podršku Ukrajini, ojačala kapacitete svoje odbrambene industrije i podržala njenu obnovu. Ali sve „beskompromisniji“ stav francuskog predsednika o angažmanu u Ukrajini – uz moguće slanje trupa na teren od februara i odluku iz juna da ukrajinskoj avijaciji uskoro preda borbene avione „Miraž 2000“ – teško da će opstati ukoliko se na čelu francuske države dogovori kohabitacija: Nacionalni zbor tome nije naklonjen (kao ni većina levičarskih stranaka koje čine Novi narodni front).
Počasna titula
Prvi sukobi, krajem juna, oko raspodele vladinih resora – vojska, spoljni poslovi – nagoveštavaju prilično haotičnu i svakako napetu kohabitaciju ukoliko premijer bude izabran iz redova RN-a. Marin Le Pen, liderka ove partije, izjavila je da je predsednička titula šefa vojske samo (…)