Postalo je očigledno: u ruralnim sredinama, narod oseća da ga je država napustila. Bio bi to jedan od glavnih izvora njihove naklonosti prema Nacionalnom zboru, ali u isto vreme i otvoren prolaz za levicu koja želi da povrati uporište van velikih gradova. Ekonomisti Žilija Kaže i Toma Piketi ovo ponovno osvajanje seoskih radničkih klasa smatraju „apsolutnim prioritetom za društveno-ekološki svet“, te ih pozivaju da se protiv svog „osećaja odbačenosti“ bore odgovarajućim društvenim i ekonomskim merama.
Šta zapravo pokriva ovaj naizgled blagonaklon izraz „osećaja odbačenosti“, koji političko i medijsko polje toliko spominju? Treba biti obazriv, jer više nego ikada mogu da se naslute društvene posledice ovih reči, iskorišćenih da se sumira ono što narod tobože misli. Kada, na primer, „kulturna nesigurnost“ postane jedini osnov za razumevanje ponašanja radnika, nadničara kod bogataša (fr. Petits Blancs), to dozvoljava izvesnoj konzervativnoj buržoaziji da svoje strahove svali na drugoga. A semantička ofanziva koja podržava takve izraze gotovo da tera u zaborav činjenicu da je masovan i dotad neviđen pokret žutih prsluka imao potpuno drugačije ekonomske i društvene zahteve – kritiku prezira i nadmenosti državnog poglavara, poreskih nepravdi, želju za dostojanstvenim životom. U tom pogledu, narod sa sela ostaje arhetip „objektivizovanog društvenog sloja“, „o kom se više govori nego što on sam govori“, kako kaže Pjer Burdje.
Deo iste zamke jeste objašnjenje političkog ponašanja isključivo osećanjem odbačenosti. Ako je izraz i zasnovan na stvarnom zapažanju, podložan je brojnim izvlačenjima iz konteksta, kada je reč o njegovom uticaju na pojedince o kojima je reč. „Napuštanje“ sela od strane javnih službi umnogome je zabeleženo. U gradovima ili seoskim varošima koje smo istraživali, stanovnici svakodnevno prolaze pored ostataka starog porodilišta, nedavno zatvorenog poreskog centra ili napuštene zgrade fonda dečjeg dodatka: sve je u skladu sa padom industrije, sa krajolikom punim trošnih fabrika... a da ne govorimo o sitnoj trgovini i iščezlim bistroima. Dovoljno je bilo da započnemo razgovor, pa da čujemo: „ranije je bilo bolje“, „ima se, ali samo za druge“, (oni na vlasti) „ne misle na nas“.
Neprijatnost primanja socijalne pomoći, u okolini gde se svi međusobno poznaju
Glasanje za Nacionalni zbor ne može se svesti samo na običan gnev naroda zbog odsustva države. Pre svega zato što država nije zaista „odsutna“. Istina je da su decenije reformi i racionalizacije dovele do toga da se sve skoncentriše u gradovima, obezbeđujući tako teritorijalni kontinuitet kroz uvođenje digitalnih rešenja (prebacivanje administrativnih procedura sa papirne na elektronsku formu, elektronsko zdravstvo, itd). Mesta gde država zaista više nije prisutna (gde ne postoje ni njene zgrade ni njeni službenici), mnogo su udaljenija od grada, na putu do kojeg, što se više približavate, vidite predstavnike vlasti koji su tu, na svojim radnim mestima (sekretari gradske kuće, socijalni radnici...). U stvarnosti, kada se država povuče, njen uticaj se pojača: ona ljudima puni glavu, pretumba ili obriše njihov dnevni raspored, obuzima domove u obliku samolepljivih papirića i gomile dokumenata koje treba popuniti.
Moć države nije zatvorena u zidovima njenih ustanova: ona nadgleda izdaleka. Izdaleka jer je udaljena od mesta gde živi pomenuti narod, ali pre svega zbog razvijanja načina delovanja koji postaje sve više udaljen od uobičajenog života ovog društvenog sloja. Mnogi primeri to oslikavaju: prebacivanje sa papirne na elektronsku formu, koje, osim što podstiče „digitalni jaz“, povećava simboličko nasilje koje stvara savremeno birokratsko funkcionisanje; urbano preusmeravanje javnih usluga, koje zahteva odlazak u grad, izvan dometa poznatog putovanja; razvoj prijema koji se obavlja samo uz zakazivanje, što podrazumeva da čovek već unapred fiksira raspored svojih obaveza, pa čak i ljudi sa nestabilnim ili privremenim poslovima, svi oni čiji životni uslovi ne pružaju mogućnost kontrole budućnosti.
Obraćanje državi, dakle, (…)
