Otkako je Emanuel Makron dekretirao raspuštanje Narodne skupštine, strasti su uzavrele. Napadi na poslanike, vandalizovanje kancelarija, prebijanje aktivista. Pretnje bujaju na društvenim mrežama, politički lideri razmenjuju uvrede. U medijima, novinari i komentatori brinu zbog porasta političkog nasilja koje bi moglo da zahvatiti čitav Zapad, počevši od Sjedinjenih Država, gde je Donald Tramp nedavno izbegao pokušaj atentata – što se pre njega desilo i slovačkom premijeru Robertu Ficu i bivšem brazilskom predsedniku Žairu Bolsonaru.
U ovakvoj klimi, kao da se nazire rešenje koje prelazi stranačke granice: „smirivanje“. Na političkim liderima je da smire rasprave, ublaže podele i rashlade strasti. Kako, uostalom, govoriti o društvu spokoja kada se na vrhu vlasti neprekidno ispoljavaju ekstremi? Predsednik Emanuel Makron zato poziva poslanike da povrate „osećaj sloge i smirenosti“ kako bi „na miru i uz poštovanje svih mogli da dođu do kompromisa“. Socijalista Boris Valo „poziva na smirivanje strasti a ne na radikalizaciju“. Čak se i Nacionalni zbor Marin Le Pen proglašava „partijom smirivanja“. Svako ko se usprotivi momentalno postaje meta kritike. Kada članica levičarske Nepokorene Francuske Sofija Čikiru poredi „olandizam“ sa grinjama u krevetu, odmah je dobila opomenu od njene zelene koalicione partnerke Marin Tondelije: „Moramo da budemo primer. Nasilje u društvu je u porastu i mi moramo biti tu da štitimo, popravljamo i smirujemo.“ Međutim, kada zeleni odbiju da se rukuju sa poslanikom krajnje desnice, kritika dolazi zdesna: „U demokratiji treba poštovati svog protivnika. Naciji je potrebno smirivanje strasti“, smatra Filip Žuven (republikanac). Granice pristojnosti zavise od onih koji ih postavljaju…
Trunka istorijske perspektive dovoljna je da projekat smirenog parlamenta, koji uz svu ljubaznost rešava nesuglasice kako bi postavio primer ostatku zemlje, pokaže kao posve iluzoran. Oduvek je bilo uvreda u (…)
