Levica? Kakva levica? Od januara ove godine, jedna partija u Nemačkoj nudi odgovor na staro pitanje. Radi se o Savezu Sara Vagenkneht za razum i pravdu (BSW). Bivša liderka partije Die Linke (Levica), otcepljenjem je konačno rešila orijentacijske sukobe koji su godinama podrivali rad stranke. Ta nova politička formacija odnosi sa sobom desetak poslanika i izaziva veliku pažnju u javnosti. Sara Vagenkneht, nekadašnja komunistička aktivistkinja, izvrsna intelektualka, veoma popularna na istoku zemlje, gde je i rođena, konačno može da sprovede u delo politička uverenja koja predstavlja. Radi se o „konzervativnoj levici“ koja pravi zaokret u odnosu na progresivno, urbano i obrazovano biračko telo Zelenih: ona je levo orijentisana u domenu socijalnih pitanja, konzervativna u pogledu društvenih i imigrantskih pitanja, naklonjena određenom vidu suvereniteta unutar Evropske unije, kritična prema Severnoatlantskom savezu (NATO) i novom nemačkom militarizmu, beskompromisna u odbrani slobode govora. To je plan koji može da iznese jedna „istinski narodna partija“, sposobna da – kako se Vagenkneht nada – „dopre do većine“ i da gubitnike globalizacije odvrati od krajnje desnice.
Odmah po osnivanju, dok je skraćenica BSW još bila misterija za mnoge birače, partija je osvojila 6,2 % glasova (2,5 miliona glasova), odnosno šest mesta na evropskim izborima u junu, nadmašivši liberale (FDP, 5,2 %) i potpuno potisnuvši Die Linke (2,7 %). U istočnim regionima, BSW je zauzela treće mesto osvojivši između 12 % i 16 % glasova, iza desničarske stranke Alternativa za Nemačku (AfD) i Hrišćansko-demokratske unije (CDU). Prema postizbornim anketama, većina glasova za BSW dolazi od bivših glasača levice, SPD (580.000) i Die Linke (470.000), zatim od Zelenih (150.000) i mobilizacijom apstinenata (140.000). Međutim, svaki peti glas dolazi i sa desnice, CDU (260.000) i FDP (230.000), dok je 160.000 glasova uzeto od AfD-a. Ovakva struktura glasova upućuje na tri zaključka. Prvo, većina njihovih birača vidi BSW kao levu stranku. Drugo, opklada o preuzimanju glasova s krajnje desnice nije izgubljena, premda nije ni potpuno dobijena. Konačno, deluje da priliv glasova sa centra i desnice potvrđuje poduhvat koji je Vagenkneht poduzela radi stvaranja socijalnog bloka koji eksploatisane staleže ujedinjuje, ne s progresivnim urbanim krugovima, već sa srednjim slojevima vezanim za mala i srednja preduzeća.
Kako bi se suprotstavile socijaldemokratskim kapitulacijama pred neoliberalizmom i usponu nacionalističkih desnica, zapadne levice skoro dvadeset godina oklevaju između dve strategije. Prva strategija podrazumeva ponovno uspostavljanje tradicionalne koalicije između radničke klase, koja je sada daleko od velikih urbanih centara, i obrazovane sitne buržoazije. Spajanjem preostalih komunista s istoka i socijalnih pokreta sa zapada zemlje, osnovana je 2007. godine Die Linke, kako bi se suprotstavila desničarskom skretanju SPD-a. Ipak, birajući sve više put društvene i ekološke avangarde, partija je gubila glasove naroda. Kada je Žan-Lik Melanšon, 2009. godine, osnovao Parti de gauche (Stranku levice), otvoreno se pozivao na Die Linke i pozvao njenog suosnivača, Oskara Lafontena, na osnivački kongres. Deluje da u to vreme i u drugim zemljama slična usmerenja dobijaju na snazi, dok se talas finansijske krize širi. Uz podršku sindikata i radikalizovanih studenata, Džeremi Korbin izbija na čelo Laburističke partije, 2015. godine. Maltene istovremeno, u Grčkoj, Siriza ruši socijaliste i nakratko ujedinjuje radničku klasu pogođenu merama štednje s mladim, politički osvešćenim diplomcima. Naredne godine, Berni Sanders izaziva dinastiju Klinton na izborima unutar Demokratske stranke u Sjedinjenim Državama.
Ova strategija, međutim, nailazi na veliku poteškoću: segregacije na osnovu zarada, školovanosti, ekonomskog statusa i geografske pozicije, prerasporedile su radničku klasu (radnike i zaposlene) i sitnu urbanu buržoaziju na dve najudaljenije tačke ideološko-političkog spektra. „Urbani pariski eko-levičar koji će sve da ti objasni“ naspram „rasističkog bednika“ — jedan drugog toliko odbijaju, da stvaranje nekog zajedničkog fronta čine malo verovatnim.
Druga strategija, koja se pojavila krajem dvehiljaditih, na fonu pobede Baraka Obame, podrazumeva prihvatanje činjenice da „radnička klasa više nije srž levičarskog glasačkog tela“. Tu se radi o pokušaju okupljanja manjina, progresivaca, ekoloških aktivista i mladih, uprkos njihovim socioekonomskim ili geopolitičkim razlikama. Ovaj pristup su usvojili Zeleni u Francuskoj i Nemačkoj, kao i partija Die Linke, ali je izazvao kritike od strane La France Insoumise (Nepokorne francuske), partije koja – paradoksalno – sledi prilično sličan put. Njen predvodnik, Žan-Lik Melanšon, prepoznao je „novog aktera istorije“ – „tu masu urbanizovanog naroda koji živi na mreži“ i koji bi protiv oligarhije trebalo da okupi studente, nastavnike, progresivne kadrove iz gradskih jezgara i radnike iz predgrađa, uglavnom potomke postkolonijalnih imigranata. Pokušaj ponovnog osvajanja radničkih slojeva iz prigradskih sredina, gde krajnja desnica beleži sve bolje rezultate, bio bi iluzoran. „Njihov prioritet je rasizam“, tvrdi Melanšon, rizikujući da time sugeriše jedan oblik esencijalističkog shvatanja: politički identiteti, koji su inače oblikovani uslovima života i aktivističkim delovanjem, mogu, po njegovom shvatanju, naprosto da se ukorene kod birača ksenofobne stranke.
U prvom slučaju („istorijske“ koalicije levice), niži staleži koji sada žive daleko od metropola i sitna urbana buržoazija, a u drugom slučaju („nova koalicija“), radnička klasa iz predgrađa, često imigrantskog porekla, i radikalizovani mladi intelektualci — obe strategije podrazumevaju pridobijanje obrazovanih slojeva. Sara Vagenkneht, međutim, želi da se udalji od tih modela. Njen bestseler iz 2021. godine, Die Selbstgerechten (Samoopravdani), otvara put jetkoj kritici „leve liberalne ideologije“ koja „kao svoje društveno uporište ima srednjoklasne dobro situirane univerzitetske radnike u velikim gradovima“. Ova „Lifestyle levica“, koja podržava Evropsku uniju i otvorenost prema svetu, oduševljena je partikularizmima i prezire „zajedničke vrednosti“, moralizatorska je, pretenciozna i puna mržnje prema gubitnicima globalizacije, koji nisu usvojili kulturne i jezičke kodove u trendu. Takva levica bi, prema Vagenkneht, predstavljala spoj privrženosti hegemonom ekonomskom poretku i socijalno-kulturnih zahteva koje američka filozofkinja Nensi Frejzer naziva „progresivnim neoliberalizmom“. „Većina levih stranaka su stranke univerzitetskih profesora biranih od strane dobro obrazovanih i socijalno zaštićenih stanovnika iz gradskih područja“, ocenjuje Vagenkneht, koja citira i knjigu Kapital i ideologija, francuskog ekonomiste Tome Piketiја.
Kao narodna partija, BSW teži da formira savez s onim drugim polom srednje klase, koji čine tehnički stručnjaci, inženjeri, zanatlije i paušalci, koji pripadaju onome što se na nemačkom zove Mittelstand, a što istovremeno označava srednji društveni sloj i mrežu porodičnih preduzeća koja snabdevaju rajnsku industriju visokotehnološkim mašinama i robotima. Vagenkneht primećuje sličnost između tih staleža, koji su žrtve globalizacije, i srednje klase iz malih i srednjih preduzeća, koju guše spekulantski sektori. Ta srednja klasa, takođe, „pati od ekonomske nesigurnosti, trpi ogroman pritisak velikih preduzeća, banaka, digitalnih giganata i ugnjetena je politikom na koju utiču ti moćni (…)
