Odlučivši, 30. jula prošle godine, da prizna suverenitet Maroka nad Zapadnom Saharom tako što će kralju Muhamedu VI uputiti jedno obično pismo, Emanuel Makron nije se samo oglušio o međunarodno pravo, već je i narušio krhku ravnotežu francusko-alžirskih odnosa.
U svom pismu šerifu-suverenu, francuski predsednik naveo je da je plan autonomije Sahare koji je Rabat branio od 2007. godine „jedina osnova za postizanje pravednog, održivog i pregovaranog političkog rešenja u skladu s rezolucijama Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija“. Predsednik, po običaju, ne strepi od protivrečnosti, budući da Ujedinjene nacije, naprotiv, smatraju da je ta teritorija „neautonomna“ i da se njena dekolonizacija mora sprovesti putem referenduma o samoodređenju lokalnog stanovništva.
Ova konsultacija glasača, pod pretpostavkom da će do nje ikada doći, mogla bi da ishoduje proglašenjem nezavisnosti koje zahteva Front Polisario. Međutim, prema Makronu, „sadašnjost i budućnost Zapadne Sahare uklapaju se u okvire marokanskog suvereniteta“. Priznavanje marokanskog karaktera ove bivše španske kolonije – po prvi put od strane jednog francuskog predsednika – obradovalo je marokanske vlasti, koje odavno traže takav pristup.
Šta je motivisalo Francusku da odabere ovu stranu? Pariz se trudi da okonča višegodišnje zategnute odnose s marokanskim kraljevstvom, čiji će mu ekonomski i diplomatski uticaj u podsaharskoj Africi dobro doći nakon niza neuspeha u Sahelu. Taj strateški izbor je, međutim, razbesneo Alžir, koji je glavni pobornik Polisarija. Španija je 2022. godine, zbog prihvatanja marokanske pozicije, pretrpela brojne ekonomske represalije i izazvala prekid ugovora o prijateljstvu i saradnji sa Alžirom.
Šta će biti s Francuskom? Alžir je već povukao svog ambasadora – po treći put u tri godine – i verovatno je da do državne posete Francuskoj koju je Abdelmadžid Tebun planirao za jesen neće doći. Ako njegov reizbor na mesto predsednika Alžira 7. septembra prođe po (…)
