Istorija se često pogrešno koristi kada se priča o energetskoj tranziciji. Analizirajući poslednja dva veka, esejista Džeremi Rifkin, guru „vodonične ekonomije“, govori o prvoj industrijskoj revoluciji (u XIX veku) zasnovanoj na uglju, zatim o drugoj, koja se oslanjala na naftu, i na kraju o trećoj, spasonosnoj, koja je vezana za vodonik. Ipak, većina rezervi uglja iskopana je nakon pojave nafte (95% od 1900. godine), i to zapravo velikim delom zbog nje. Neki komentatori – bizarno – pozivaju na industrijsku revoluciju kao rešenje problema koji je ona sama stvorila: „Nema drugog puta za napuštanje fosilnih goriva osim nove industrijske revolucije“, tvrdi inženjer Pjer Velc.
Čini se da u toj zajedničkoj istorijskoj kulturi definitivno nedostaje jedan materijalni pogled. Još više je zabrinjavajuće to što politički lideri vole ovakve sumnjive analogije: „Transformacija koju treba sprovesti je (...) uporediva s prvom industrijskom revolucijom“ (Anjes Panije-Rinaše, bivša francuska ministarka energetske tranzicije), ili: „energetska tranzicija je nova industrijska revolucija“ (Džon Keri, američki izaslanik za klimu). Moglo bi se pomisliti da je ovaj „motivacioni“ diskurs rezervisan za politički svet – ali nije. Može se naći i u mnogim naučnim publikacijama iz oblasti studija tranzicije. Ovo polje posmatra istoriju kao jednostavan rezervoar primera tranzicija koje bi mogle da omoguće promišljanje ove predstojeće, koju treba sprovesti. Trik sa studijama tranzicije je u tome što mešaju tehnološku sa materijalnom dinamikom, a njih dve, ipak, nemaju mnogo toga zajedničkog.
U njihovu odbranu, tačno je da je istorija energije uglavnom bila ispričana kao serija tranzicija. Ona je razmatrala evolucije u relativnim terminima, prateći udele drveta, uglja i nafte u energetskoj mešavini industrijskih zemalja. Fokusirala se na novine svake epohe (ugalj u XIX veku, nafta u XX veku...). Na kraju, uzela je zdravo za gotovo energetske kategorije: (…)
