Naročito od pokreta „žutih prsluka”, kritika medija se redovno povezuje – često od strane onih koji su joj meta – s ekstremizmom i populizmom. Dokaz bi se mogao naći u jednom jednostavnom zapažanju: od „Bepa” Grila do Donalda Trampa, od Marin Le Pen do Žan-Lik Melanšona, sve političke snage koje suprotstavljaju narod i elite obično upiru prstom u novinare. Isticanje ove pojave prikriva istoriju kritike medija, koja se ne može svesti ni na „ekstreme” ni na „mržnju” prema demokratiji s kojom se dovodi u vezu.
Kako odgovoriti na ideološki konformizam komercijalne štampe?
Nacionalizovati štampu kako bi se od nje napravio pravi javni servis? Danas, ova ideja nikome ne pada na pamet, toliko se čini nespojivom sa slobodom informisanja. Ipak, između dva rata, ovaj projekat je branio veoma mudri Leon Blum. Žan Žores je smatrao da je nemoguće „moralizovati” kapitalističku štampu; Blum predlaže radikalno rešenje, koje kada on preuzima vlast biva gurnuto u stranu, ali kasnije postaje inspiracija za pripadnike pokreta otpora tokom Oslobođenja. I u ovom slučaju, najodvažniji projekti ne dolaze nužno iz Komunističke partije: udruženje poslodavaca, Nacionalna federacija francuske štampe, na čelu sa univerzitetskim profesorom koji se borio za slobodu medija Albertom Bajeom, je ta koja 1944. godine tvrdi da štampa „nije instrument komercijalne dobiti već instrument kulture”, čija je misija da „služi ljudskom napretku”. I pored svog slepog filozofskog pro-sovjetskog stava, Baje nije u sebi imao ništa od revolucionara: poticao je iz radikalizma, starog sekularnog levog pokreta koji je prešao u desnicu Socijalističke partije. Novinar Žak Kajzer, angažovan nakon rata u radu Ujedinjenih nacija na pitanjima slobode informisanja, dolazi iz iste političke perspektive. U knjizi „Smrt jedne slobode”, objavljenoj 1955. godine, osuđuje ideološki konformizam komercijalne štampe. Kao i Blum, on zaključuje da bi samo nacionalizacija sredstava za (…)
