U životu bivšeg predsednika Republike Francuske ostaje jedan neobično nepoznat period koji se danas može razjasniti zahvaljujući gomili neistraženih dokumenata: njegova politička karijera tokom IV Republike (prim. prev. period Francuske Republike 1946-1958). Glavne stavke ove karijere su nam svima poznate. Biografi navode nezajažljivu ambiciju mladog odbornika iz Nijevra, člana ništa manje no jedanaest vlada 1947-1957. Istoričari su proučavali njegove stavove tokom Alžirskog rata (1954-1962), njegov rad kao ministra unutrašnjih poslova u vladi Pjera Mendesa Fransa (1954-1955), ministra pravde u vladi Gija Molea (1956-1957). Svi znaju njegovu čuvenu izjavu: „Alžir je Francuska!“.
Međutim, detalji njegovog rada iz ovog perioda su slabo poznati jer je Miteran postigao, neverovatno uspešno, da kamuflira suštinu svoje politike tokom tog presudnog perioda koji je obeležen sve snažnijim zahtevima političkih i socijalnih prava kolonizovanih naroda. Kako je u narednim decenijama želeo da stvori sliku o sebi kao o pravom čoveku levice, bivši ministar, sada protivnik golizma, izgradio je legendu o svojoj prošlosti – u kojoj je predstavljen kao ubeđeni „dekolonizator“.
Ova obmana zasniva se na varljivom narativu kojim je bivši ministar pričao o vremenu provedenom u francuskom Ministarstvu za prekomorske teritorije u periodu 1950-1951. Legenda ide ovako: čim je stigao u zgradu Ministarstva, tadašnji epicentar francuske politike u Africi, mladom ministru je uspeo neverovatan potez kada je pozvao Feliksa Ufue-Boanjija, tadašnjeg odbornika Obale Slonovače pri Narodnoj skupštini i predsednika u to vreme najveće političke grupe za supsaharsku Afriku – Afričko demokratsko okupljanje (RDA), te ga ubedio da prekine savez sa Komunističkom partijom Francuske (PCF). Pošto su njih dvojica zajedničkim dogovorom ugasili subverzivne akcije koje su se spremale na afričkom kontinentu, stvorili su osnove za pregovore o dekolonizaciji, što je premisa za nenasilno sticanje potpune samostalnosti bivših francuskih teritorija u Africi.
Miteran je prežvakavao ovu legendu, smišljenu posle pada IV Republike, svakom svom sagovorniku u narednim godinama. Čak se njome služio tokom predsedničke kampanje kada se nadmetao sa De Golom 1965. Tvrdio je pred milionima gledalaca da je tad oslobodio afričke političke vođe koji su „većinom bili po zatvorima ili radnim logorima“ i da je zbog toga morao da istrpi progone protivnika njegove hrabre politike dijaloga. Kandidat levice je opisao svoj rad u francuskom Ministarstvu za prekomorske teritorije kao „događaj od suštinskog značaja – svakako za mene, a nadam se i za Francusku“. Ponovio je taj lažni narativ krcat besramnim lažima, smućkanim uz dobronamernu pomoć novinara, u svojoj knjizi Moja strana istine (1986). On, na primer, piše: „Od svih koje sam oslobodio, sedmorica su postali predsednici republika“... Međutim, on nikada nije oslobodio nijednog afričkog vođu i nijedan budući šef države nije bio zatvoren dok je on bio ministar!
Miteranove izmišljotine, brendirane kao „istina“, širile su se tako u svim tekstovima napisanim o njemu. Nalazimo sve vrste varijacija na temu kod zvaničnih biografa. Na primer, Franc-Olivje Žizber piše kako je „uzorna“ njegova politika u Ministarstvu za prekomorske teritorije (Fransoa Miteran ili iskušenja istorije, 1977). Isto tako Žan Lakutir, pun divljenja, opisuje predanost kojom je mladi ministar radio na „emancipaciji crnog čoveka“ (Miteran, istorija jednog Francuza, 1998).
Neobično je da tu priču potvrđuje i knjiga Fransoa Malija i Benžamina Storaa (…)
