Može li se nasilno steći osnovno demokratsko pravo, pravo glasa? Priča o britanskim sufražetkinjama pokazuje da je to u isto vreme i moguće, a i učinkovito... pod određenim uslovima. Glavna nacionalna organizacija sufražetkinja, Ženska društvena i politička unija (Women’s Social and Political Union – WSPU), osnovana 1903, napustila je svoje „uobičajene“ aktivističke metode, shvativši da je nasilje jedina efikasna strategija delovanja. Tada je i krilatica ove organizacije postala „Dela, ne reči“ (Deeds not words).
Razbijanje izloga, ometanje telegrafskih mreža, kamenovanje, skrnavljenje slika sekirama i napadi na političare, pisma-bombe, podmetanje požara i postavljanje eksploziva... Simbolične šok akcije postaju sve brojnije od 1905. do 1914. godine. Istoričari se slažu oko činjenice da je ova strategija izvršila veliki uticaj na medije, iako sled događaja može da zavara, pošto je pravo glasa ipak odobreno ženama starijim od 30 godina u februaru 1918 godine, što je bilo nakon prekida militantnog aktivizma od avgusta 1914. i neverovatnog doprinosa Britanki u ratu. Tako se cilj sufražetkinja održavao u mislima ljudi kao i na naslovnim stranicama novina. Dakle, nemiri u predratnoj deceniji bili su od ključnog značaja za konačno ostvarivanje njihovog cilja. Nasilni akti su sastavni deo ove veoma uspešne strategije medijatizacije, kao i naslovi brojnih ilustrovanih ili tekstualnih postera i flajera, koje je pokret delio da bi podigao svest javnosti o njihovom cilju i da bi privukao nove članove. Kao što je i sam pokret govorio: „Naše oružje je mišljenje javnosti.“
Uprkos povećanju brutalnosti između 1912. i 1914. godine, koje su istoričari često opisivali kao „terorizam“, radikalnost sufražetkinja, koja je bila osveta za propust izbornog zakona, bila je više oblik propagande nego destruktivna doktrina zasnovana na revolucionarnom projektu, kao što su to, u (moglo bi se reći) savremenom slučaju, bili anarhisti. Simbolična dela, iako (…)
