„Ne zaboravimo da su nacisti došli na vlast demokratskim putem!“ To je glavni argument onih koji žele da diskvalifikuju politički izraz naroda: „Podsećam da je Hitler bio izabran... sa više od 90% glasova“, izjavio je tako Fransoa Bajru, jedan od lidera francuskih liberala, zabrinut zbog dolaska Donalda Trampa u Belu kuću (RTL, 5. februar 2017). „Čim se pomene narodni referendum, Musolini nije daleko. Tako je to počelo, i sa Musolinijem i sa Hitlerom“, uznemireno je izjavio pisac Žan-Klod Karijer povodom građanske inicijative za referendum, koji su predložili „žuti prsluci“ (France Inter, 20. decembar 2018). Ove ishitrene izjave pothranjuju uporne mitove koji se vezuju za pobedu Adolfa Hitlera: navodno je došao na vlast legalno, zahvaljujući glasovima radnika i nezaposlenih pogođenih krizom, uz podršku glasača levice. Istorija je u stvari potpuno drugačija.
Tačno je da je nacistička partija ubedljivo pobedila na parlamentarnim izborima 31. jula 1932. godine, sa 13,74 miliona glasova (37,3% glasača), čime su dobili 230 od 608 poslaničkih mesta. Ali, taj uspeh sam po sebi nije bio dovoljan. Paul fon Hindenburg, predsednik Republike, 13. augusta odbija da Hitleru preda mesto kancelara, ne odobravajući njegov nasilni i plebejski stil – iako nužno ne osuđuje njegove ideje: tadašnji uglednici su se najviše bojali da će izgubiti vlast. Hindenburg će promeniti mišljenje nekoliko meseci kasnije iz dva razloga: pretnja pučem, koju su predstavljale jurišne trupe nacističke političke milicije (Sturmabteilung, SA), a i pritisak dobrog dela ekonomske elite koji naciste već smatra prihvatljivim.
Pod vođstvom Ernsta Rema, sa 420.000 članova krajem 1932. godine, SA (Jurišni odredi) stalno prete državnim udarom, dok Hitleru omogućavaju da zastrašuje i progoni svoje neprijatelje. U tim godinama gotovo građanskog rata, stotine komunista i socijalista su ubijeni ili teško ranjeni. Što se tiče poslovnih krugova, oni ne gledaju nužno (…)