Model upravljanja „nacionalnom bezbednošću“ koji je 1930-ih godina uspostavljen u Sjedinjenim Državama postao je norma, posebno u Francuskoj. On se posebno manifestuje kroz uspostavljanje u velikoj meri od javnosti skrivenih birokratija, koje služe vršenju nelegitimnog državnog nasilja, uključujući i suzbijanje društvenih pokreta: obaveštajnih službi. Ipak, to nije uvek bilo tako očigledno.
U Sjedinjenim Državama pre Prvog svetskog rata, Federalni istražni biro (FBI) bio je relativno nevažna agencija. Međutim, kada se vlada 1917. godine suočila s intenzivnim protestima radnika, anarhista i drugih pacifista, operacije praćenja koje je predvodio mladi Džon Edgar Huver doprinose tome da stekne status agencije neophodne za očuvanje postojećeg poretka. S krizom 1930-ih, društvena i geopolitička nestabilnost podstiče veliki deo liberalnih elita da sistematizuju kontrolu nad disidentima, najčešće potpuno nelegalno. Ovaj pristup je u njihovim očima „izvestan vid liberterske represije“, kako će to sumirati advokat Frenk Doner. Uistinu, on pruža efikasan alternativni način delovanja koji deluje „progresivnije“ u poređenju s otvoreno autoritarnim praksama koje su tada vladale u drugim zemljama, ili praksama koje su zastupali neki konzervativci u Sjedinjenim Državama, koji su zahtevali preventivna hapšenja aktivista, deportacije i prinudna zatvaranja. Sve te mere ipak će se primeniti nakon ulaska Sjedinjenih Država u rat 1941. godine.
Tokom 1950-ih, kontekst Hladnog rata zahteva novo jačanje obaveštajnih službi. Osnovana 1947. godine, Centralna obaveštajna agencija (CIA) evoluira u neku vrstu paravojne organizacije što dovodi i do nekih kritika, do te mere da predsednik Dvajt Ajnzenhauer 1954. godine naručuje izveštaj od komisije koju predvodi general Džejms H. Dulitl. U dokumentu koji je tom prilikom nastao, iznosi se pretpostavka da će odbrana „slobodnog sveta“ zahtevati metode suprotne moralnim vrednostima koje Zapad tvrdi da poštuje: (…)
