Zastupnik imperijalne politike koristi argument kojim može da ubedi šestogodišnje dete: teoriju domina. Termin „teorija“ je preuveličan, jer osim veoma jednostavnog „ko ukrade jaje, ukrašće i kokošku“, tu nema stvarne teorije. Samim tim, postoji samo jedno rešenje, čak i u domenu geopolitike: nulta tolerancija, jer svaka šteta ili otimanje od strane protivnika mora izazvati odgovor, koji će ga odvrati od ponavljanja. Međutim, s obzirom na očigledne rizike eskalacije takvog pristupa, bolje je opravdati ga pozivajući se na nepobitan istorijski primer. Na primer... Minhen i Adolf Hitler. Naime, tokom 1930-ih, zato što su odbile da reaguju na hegemonizam nacizma pod izgovorom izbegavanja totalnog rata, zapadne sile su prepustile Trećem Rajhu „domine“ čehoslovačke, poljske, holandske, belgijske i francuske. Od tog slepila, svi radije biraju da budu Vinston Čerčil nego Nevil Čemberlen. Dovoljno je pokazati mišiće i ponoviti da neprijatelj „razume samo silu“.
Od početka Hladnog rata 1947. godine, Amerikanci i Čerčil – tvrdili su da bi dolazak komunista na vlast u bilo kojoj evropskoj državi (prvobitno u Grčkoj) izazvao reakcije poput zemljotresa: red domina bi padao jedan za drugim. Trebalo je odmah intervenisati. U ime ovog uverenja, Sjedinjene Države su se angažovale u Vijetnamu nakon neuspeha Francuza da očuvaju svoje carstvo. Godine 1954, u trenutku bitke kod Dien Bien Fua, predsednik Dvajt Ajzenhauer (1953-1961), republikanac, opisuje situaciju: „Kada imate red domina, obaranjem prvog sigurno će poslednji vrlo brzo da padne“. Tako je „gubitak“ Vijetnama, za zapadni blok, trebalo da izazove pobede komunizma u drugim zemljama: prvo u Indokini, a zatim i u ostatku Azije (Japan i Filipini). Međutim, Ajzenhauer se brinuo i za Australiju i Novi Zeland...
Uvereni u takvo razmišljanje, njegovi naslednici, demokratski predsednici Džon Kenedi (1961-1963) i Lindon Džonson (1963-1969), intenziviraju američko angažovanje u Vijetnamu. (…)
