O Vercingetoriksu skoro pa ništa ne znamo, ali ono što znamo protivreči gotovo svemu što se o njemu veruje. Pre svega, on nije bio Gal, već Arverin. Ovaj sin aristokrate nije bio brkat, raščupan i neuredan, slika i prilika onoga kako su Rimljani voleli da prikazuju Gale. Nije ni „ujedinio“ galska plemena protiv Julija Cezara, a njegova reputacija hrabrog ratnog vođe u velikoj meri ima da zahvali želji njegovog uspešnog protivnika i jedinog biografa, da sebe istakne. Bilo kako bilo, ovaj opskurni „kralj Arverina“ bio je u zapećku sve dok nije (iznova) otkriven nakon dve hiljade godina, kada ga je mlada francuska Treća republika, u potrazi za nemonarhističkim i nehrišćanskim referencama, prikladno pretvorila u simbol otpora strancima.
Ni o Klovisu se ne zna mnogo, osim da je nasledio malo imanje nedaleko od Turnea (u današnjoj Belgiji), na raskršću germanskog, rimskog i varvarskog sveta. Njegovo preobraćenje u hrišćanstvo, posve uobičajeno za to doba, nije privuklo mnogo pažnje savremenika. O tome imamo isključivo zapise nastale najmanje tri generacije kasnije, u kojima svaki od autora menja mesto, datum, okolnosti i značenje tog događaja, u skladu s aktuelnim interesima. Iako su se na njega pozivali neki francuski kraljevi, drugi su ga zaboravili, preferirajući Karla Velikog.
U svom programu za parlamentarne izbore 2024. godine, Nacionalni zbor Marin Le Pen predložio je „obavezno isticanje, u svim učionicama, hronologije nacionalne istorije, od Klovisa i Vercingetoriksa do današnjih dana“. Svaki politički tabor podiže sopstvene toteme, glačajući njihove oštre ivice – na jednoj strani Luj IX Sveti, Jovanka Orleanka, Karlo Martel, Vercingetoriks; na drugoj, Aleksis de Tokvil, Vinston Čerčil, Žorž Klemanso, Žan Mone…
„Velike ličnosti“ i „konstitutivni trenuci“ javljaju se i nestaju u skladu s epohom, senzibilitetima i borbama za uticaj, kako bi pružili potporu izvesnoj viziji sadašnjosti. „Više nego ikada pre“, (…)
