„To je najbolja vest iz Azije u poslednjih nekoliko godina.“ Ovom je rečenicom magazin Time 15. jula 1966. godine zaključio svoje prisećanje na jednu posebno jezivu istorijsku sekvencu: pogubljenje najmanje pola miliona članova Komunističke partije Indonezije (PKI) i drugih levičarskih aktivista, kao i proizvoljno zatvaranje miliona drugih. Jedan indonežanski posmatrač koji je prisustvovao tom nasilju opisao ga je na malo drugačiji način: „U suštini, leševi više nisu podsećali na ljudska bića. Bez glava. Raspuklih stomaka. Nepojmljiv smrad. Da bi bili sigurni da neće potonuti kada ih pobacaju u reku, tela su vezivali ili nabadali na bambusove kolce.“ Brutalnost je počela nakon optužbi vojske da su se lideri PKI zaverili da ubiju šest generala tokom neuspelog vojnog puča 1. oktobra 1965. godine. Na osnovu ove laži, vojska je započela kampanju za uništenje PKI i svrgavanje popularnog nacionalističkog predsednika leve provinijencije, Sukarna.
Obezglavljeni, kastrirani, raskomadani
Na meti ove kampanje našli su se uglavnom obični ljudi – farmeri, učitelji, službenici – ali i neki od istaknutih političkih vođa, pisaca i umetnika te zemlje. Završili su obezglavljeni, kastrirani, raskomadani, ostavljani na javnim mestima, zakopavani u masovne grobnice ili bacani u reke. Pohapšeni bi proveli godine po zatvorima bez optužnice ili suđenja. U zatvorima i koncentracionim logorima mnogi podvrgavani mučenju, pa čak i silovanju. Niko od žrtava nije nosio oružje; svi su pripadali legalnim organizacijama. U to vreme, PKI je bila najveća komunistička partija na svetu koja nije dospela na vlast, ali nije imala svoju oružanu granu.
PKI je uništena za manje od godinu dana, a predsednik Sukarno svrgnut s vlasti. Vlast je preuzela žestoko antikomunistička hunta, pod vođstvom general-majora Suharta: to je bio početak autoritarnog režima koji je opstao više od tri decenije. Masakri su uzdrmali politički pejzaž, a (…)
