Slučaj je rešen. Uprkos neviđenom izlivu nasilja nad civilnim stanovništvom i nezapamćenom uništavanju urbane infrastrukture, gotovo nijedna arapska država neće priteći u pomoć niti Palestincima u Gazi i na Zapadnoj obali, niti Libancima. Formiran 1970-ih nakon zbližavanja Egipta i Izraela, nekadašnji se „Front odbijanja“ raspao, usled geografske udaljenosti – u slučaju Alžira – građanskih ratova ili raspada države – u slučajevima Iraka, Libije, Sirije i Jemena. Što se tiče zalivskih monarhija, osim fasade solidarnosti – upadljivo diplomatske unutar Ujedinjenih nacija – i neprijatne ćutnje, njihovi lideri odlučili su se za kombinaciju dvoličnosti, kompleksa vojne inferiornosti i fascinacije Izraelom – ne zaboravljajući želju za odbranom sopstvenih strateških interesa.
Ujedinjeni Arapski Emirati (UAE) zato su pristali na dostavu značajne količine humanitarne pomoći kamionima u Gazu i ponudili da obezbede trupe za upravljanje tamošnjim posleratnim periodom, bez da su ijednog trenutka zanemarili svoje ciljeve, a jedan od glavnih jeste održavanje dobrih odnosa s Tel Avivom. Nema, dakle, ni pomisli da će ova federacija, koju čini sedam emirata, dovesti u pitanje normalizaciju odnosa s Izraelom, ratifikovanu Abrahamovim sporazumom, zaključenim 13. avgusta 2020. godine pod vođstvom Sjedinjenih Država. Dve strane nižu zajedničke projekte u novim tehnologijama, odbrani i turizmu. Ova idila uporno se odupire razornom intenzitetu izraelskih „udara“, ljudskim tragedijama do kojih dovode i najsurovijim masakrima u Gazi i Bejrutu. Lideri Emirata sa svim tim hladnokrvno unapred računaju. Zvanični mediji i mnoštvo intelektualaca s velikim brojem pratilaca na društvenim mrežama nastavljaju da okrivljuju Hamas za započinjanje rata na štetu svog naroda. Ovaj argument identičan je onom koji plasiraju njihove saudijske kolege.
Ova kraljevina je, naravno, manje zaljubljena u Izrael od svog suseda, koji joj je ujedno i partner i rival. Rijad je zvanično zamrznuo pregovore koji je trebalo da dovedu do normalizacije odnosa s Tel Avivom; ipak, suprotno tvrdnjama Saudijaca, direktni kontakti nisu obustavljeni, posebno na bezbednosnom frontu. Dok populacija Emirata broji petsto hiljada podanika – uz dva i po miliona stranaca – kojima je lako začepiti usta da ne bi izražavali svoje neprijateljstvo prema Izraelu, Saudijska monarhija mora da se nosi s trideset šest miliona stanovnika, od kojih je veliki deo i dalje na strani Palestinaca. Vlasti su uhapsile i nekoliko imama nakon zapaljivih propovedi protiv Izraela – ponekad s prizvukom antisemitizma. Sa svoje strane, malena kraljevina Bahrein, potpisnica Abrahamovog sporazuma i vazal Rijada, pristala je na obustavu trgovine s Tel Avivom kako bi smirila gnev koji je pretio da izazove narodni ustanak ravan onom iz 2011. godine.
U sva tri slučaja, lideri zapravo s velikim interesovanjem prate kretanje odnosa snaga u regiji. Zajedničko slabljenje Hamasa i Hezbolaha ide na ruku ovim monarhijama, koje su neprijateljski raspoložene i prema pokretu Muslimanskog bratstva – kom pripada i palestinska stranka – i prema šiitskoj miliciji koja je u savezu s (…)
