Ove godine, 25. maja, iranski reditelj Mohamed Rasulof primio je specijalnu nagradu žirija na Filmskom festivalu u Kanu za svoj najnoviji film Seme divlje smokve. Tom prilikom je naglašeno da mu je u njegovoj zemlji bilo zabranjeno da radi, a zatim i da je bio u zatvoru i progonstvu. Pre filma Seme divlje smokve, još jedan iranski film, za koji je smatrano da je u skladu sa vrednostima Islamske Republike, stekao je međunarodnu slavu. Razvod (Asgar Faradi, 2011), snimljen nekoliko godina pre otvaranja koje je omogućila predsednička vladavina Rohanija (2013-2021) kao i nuklearni sporazum (2015-2018), skrenuo je pažnju na rađanje novog talasa iranske kinematografije, što su potvrdili uspesi filmova kao što su Nahid (Ida Panahande, 2015), Trgovački putnik (Asgar Farhadi, 2016) i Pošten čovek (2017) Mohameda Rasulofa, koji je tada još uvek bio prihvaćen od strane režima. Većina ovih filmova mogla je u to vreme da se prikazuje u iranskim bioskopima. Međutim, oni su najveći uspeh, kako kod kritičara, tako i u komercijalnom smislu, ostvarili na međunarodnoj sceni. Ovi izvozni uspesi povezani su s težnjom režima za kulturnim uticajem, uprkos njegovoj delimičnoj izolaciji od globalizacije, što ističu Tahsin Abdullh i Ahmed Babakr u svojoj studiji iranske politike meke moći. Neki filmovi, poput Dece neba (Madžid Madžidi) i Ulica ljubavi (Khosrov Sinai), već su tokom 1990-ih i 2000-ih dobili državnu podršku za produkciju i izvoz, što je potvrdilo čvrstu nameru Islamske Republike da podrži internacionalizaciju svog filmskog stvaralaštva.
Prvog februara 1979. godine, tokom svog govora na groblju Behešt-e Zahra, među grobovima žrtava šahovog režima, vrhovni vođa Ruholah Homeini je izjavio: „Film je savremeni izum, koji bi trebalo koristiti u cilju obrazovanja naroda.” Usred revolucije i dan nakon svog povratka u zemlju, on je postavio temelje kulturne politike novog režima. Tako je od samog početka „islamska kulturna revolucija” nametnula svim produkcijskim kućama obavezu da za svaku fazu svog filma dobiju odobrenje od izuzetno strogog Ministarstva kulture i islamske orijentacije (MCOI). Da bi se obezbedilo da filmovi budu u skladu sa vrednostima režima, cenzura se oslanja na moralni kodeks koji je stroži i represivniji od Hajsovog kodeksa, koji je uređivao holivudsku produkciju od tridesetih do šezdesetih godina 20. veka. Zabranjene su eksplicitne ljubavne scene, intimnosti i ponašanja „neprimerena muslimanskom moralu”, kao i odeća koja naglašava žensko telo ili ukazuje na zapadni (…)
