„Treći svetˮ: izraz koji podseća na staru igru. Ipak, u jednom, ne tako davnom vremenu, on je predstavljao pravo bogatstvo. Jesu li taj uspon i pad upisani u večni ciklus prolazne mode? Ili se pre radi o tome da oni otkrivaju pozadinu velike politike? Sam izraz potiče od Alfreda Sovija. Ovaj francuski demograf ga je prvi put upotrebio početkom 50-tih, i izabrao ga za naslov knjige koju je uredio Žorž Balandije, a za koju je on napisao predgovor. Brzo usvojen, postao je deo svetskog intelektualnog diskursa.
Zašto? Treba se setiti političkih debata vođenih u posleratnom periodu. Kraj Drugog svetskog rata označio je poraz fašizma, trijumf saveza Zapadnjaka i Sovjeta. Svet je ponovo dolazio do daha. Uprkos masovnim ratnim razaranjima i teškoćama u snabdevanju u Evropi, politička klima je ponovo nosila optimizam.
Ali, tek što je uspostavljen mir, na pomolu je bio „hladni rat“. Međudržavni odnosi uspostavljali su se oko glavnih protagonista, Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza. Svakako, gledajući u prošlost, može se razmišljati o tome da je ovaj novi okvir bio deo jedne prilično uokvirene igre, čiji su parametri i ograničenja unapred dogovoreni u Jalti. To, međutim, nimalo ne umanjuje ni realnost sukoba, ni dubinu ispoljenih osećanja, ni uticaj ovih poslednjih na analize kao i na snove naroda. Ukratko rečeno, razmišljalo se upravo u okvirima koje je nametao „hladni rat“.
U čemu je značaj osmišljavanja pojma „Trećeg sveta“. Njegova vrednost je bila u tome što je podsetio na postojanje jednog ogromnog područja na planeti za koje primarno pitanje nije bilo na koju stranu se svrstati, već kakav bi stav prema njemu mogle da zauzmu Sjedinjene Države i Sovjetski Savez. Godine 1945, polovina Azije, gotovo cela Afrika, kao i Karibi i Okeanija su ostale kolonije. Da ne pominjemo.,polukolonizovane zemljeˮ. Za ovaj ogroman svet koji se nalazio pod starateljstvom, u kojem je siromaštvo — i to kudikamo — nadilazilo siromaštvo.,industrijalizovanihˮ zemalja, prioritet je bilo.,nacionalno oslobođenjeˮ.
Kada su one obuhvaćene pod zajedničkim nazivom, „Treći svet“, naglašene su karakteristike koje su bile zajedničke svim ovim zemljama, ali ujedno i činjenica da one nisu bile nužno umešane u hladni rat. Ova formula se takođe odnosila na napore nekih evropskih intelektualaca da stvore „treću siluˮ između komunista i antikomunista. Konačno, ona se — pre svega — odnosila na Francusku Revoluciju i na slavni Sjejesov tekst: „Šta je treći stalež? Sve. Šta je on predstavljao do sada u političkom poretku? Ništa. Šta on traži? Da postane nešto.ˮ
U početku, ni Vašington ni Moskva nisu pridavali ni najmanje pažnje Trećem svetu i njegovim zahtevima. Sjedinjene Države su smatrale kolonijalno pitanje apsolutno drugorazrednim, i prepuštale su kolonijalnim silama da ga razreše po svojoj volji. Ove pak skoro da nisu ni pomišljale da bi njihovi prekomorski posedi mogli ubrzo doći do nezavisnosti. Što se SSSR-a tiče, on je bio sumnjičav prema bilo kojem nacionalnom pokretu, čak i onom koji je bio pod komunističkom zaštitom, kada sovjetske trupe nisu bile raspoređene u datoj zemlji. Podsetimo se napuštanja grčkih komunista posle 1946. godine usred građanskog rata, ili saveta koje su iz predostrožnosti davali kineskim komunistima, sugerišući im da sklope dogovor sa Čang-Kaj-Šekom — na koje se Mao nije osvrtao. Ovoj pobuni usledila je osim toga Titova pobuna, koja je bila pobuna vođe jedne komunističke zemlje, Jugoslavije, u kojoj takođe nisu bile prisutne Sovjetske vojne snage.
Tako je, do sredine pedesetih godina, za dvoje Velikih, „neutralnost [bila] nemoralnaˮ, prema formuli Džona Fostera Dalesa. Ali takav stav je brzo postao neodrživ: realnost Trećeg sveta se nametnula.
Vetar u jedra
U Aziji pak kolonije nisu mogle da opstanu. Većina njih je tokom Drugog svetskog rata bila okupirana od strane Japanaca, tako da su se posle 1945. godine kolonijalne sile u njima nalazile u oslabljenoj poziciji. Sjedinjene Države su dale nezavisnost Filipinima od 1946. godine, ali Francuska nije nameravala da sledi njihov primer u Indokini, ništa više nego Holandija u Holandskoj istočnoj Indiji — otuda ratovi koje će metropola izgubiti. London se brže povukao, prihvatajući nezavisnost Burme, Indije i Pakistana. Uprkos situaciji koja je bila složenija, razvoj događaja na Bliskom Istoku doveo je do sličnih rezultata.
Tako je otpočela era „dekolonizacijeˮ. Da li je to bilo uz pristanak ili je bilo iznuđeno? Bez sumnje, i jedno i drugo. Zemlje su otimale svoju nezavisnost, podstičući kolonijalne sile da im je daju. Bilo kako bilo, ta pojava se sve više širila. I Treći svet se odjednom organizovao i teorijski ustanovio.
Godine 1954, pet lidera država koje su odbile manihejstvo hladnog rata — Indijac Nehru, Egipćanin Naser, Jugosloven Tito, Indonežanin Sukarno i Šrilankežanin Kotelavala — sastali su se i odlučili da sazovu afro-azijsku konferenciju u Bandungu. Pitali su se koga da pozovu? U želji da stvore jednu međudržavnu silu, obraćali su se samo nezavisnim državama. Pozvana je Kina, i to je bila presudna odluka, Japan takođe. Isto tako dva Vijetnama, ali nijedna od dve Koreje.
Sovjetski Savez je želeo da učestvuje, pozivajući se na svoje azijske republike, ali njegov zahtev je odbijen. To znači da smo već 1955. godine razlikovali Peking i Moskvu. SSSR će iz toga izvući pouku sledeće godine: nakon 20. kongresa KPSS i čuvenog Hruščovljevog izveštaja, on je prestao da pokrete za nacionalno oslobođenje Trećeg sveta opisuje kao „buržoaskeˮ i „reakcionarneˮ, prepoznavši iznenada u njima „demokratskeˮ i čak „socijalističkeˮ vrednosti u nastajanju. Na ovaj gest nije uzvraćeno, većina lidera Trećeg sveta nije bila sklona da ujedini svoje zemlje sa onima iz socijalističkog tabora u jedan jedinstveni „progresivniˮ blok.
Nezavisan, pokret zemalja Trećeg sveta kretaće se punim jedrima napred tokom 60-tih godina. Afro-azijske zemlje su uspostavile veze sa Latinskom Amerikom kao pripadnice „nesvrstanihˮ zemalja, ili Trikontinentale nakon uspeha Kubanske revolucije Fidela Kastra. Daleko od toga da ih osude, protagonisti hladnog rata su im se aktivno dodvoravali. I to s dobrim razlogom: već 1960. godine nacije Trećeg sveta predstavljale su trećinu sveta, u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, sa većinom koja im je omogućavala da nametnu seriju deklaracija koje su ozakonile antikolonijalne težnje. Tako su one 70-te godine učinile decenijom svog razvoja. Vrhunac tih napora, bila je kolektivna odluka zemalja Organizacije zemalja proizvođača nafte (OPEK) iz 1973. godine, da podignu cenu nafte, izazvavši time paniku na Zapadu. Da li će takozvani „razvijeniˮ svet postati zavisan od naftnih zemalja?
Dvadeset i sedam godina kasnije, tokom neoliberalne globalizacije, trljamo oči i pitamo se kako se točak mogao toliko okrenuti. Niko više ne zamišlja da Libija može da kupi Sjedinjene Države. Ekonomski intervencionizam je izašao iz mode. Duh Bandunga je nestao. Zašto je i kako došlo do ovog preokreta?
Sve je počelo 1968. godine, svetskom revolucijom u dvostrukom značenju te reči. Ona je zapravo ustalasala ta tri sveta — Zapad, takozvane socijalističke zemlje i treći svet. Pored toga, osim što su imale svoj specifični jezik, sve pobune preuzele su dve teme „svetskog sistemaˮ.
Prva tema bila je geopolitika. Revolucionari iz 68-e osudili su američku hegemoniju i njene najfatalnije posledice, kao što je bio rat u Vijetnamu. U isto vreme, oni su otkrili „sovjetsko šurovanjeˮ sa tom hegemonijom. Otuda kineski slogan „dve supersileˮ. U zapadnim zemljama, ovaj pristup je ohrabrio aktiviste da se prvenstveno i sa strašću posvete pokretima solidarnosti sa trećim svetom. To je bilo vreme.,jednog, dva, tri Vijetnamaˮ.
Ali postojala je tu jedna druga tema: period 1945-1968. godine video je, gotovo svuda, kako se ostvaruje stogodišnji san — san tri različita senzibiliteta (komunističkog, socijal-demokratskog i nacionalno oslobodilačkog) — o dolasku na čelo Države. Komunizam — ili ono što se kao takvo predstavljalo — obuhvatao je trećinu planete. Zapadne zemlje su postale kejnzijanske, sa socijalnom državom, legitimnim „levičarskimˮ strankama i „smenomˮ vlasti. Što se tiče nacionalnih oslobodilačkih pokreta, oni su trijumfovali u Trećem svetu ili su se nalazili na korak od pobede. I jedni i drugi su bili inspirisani strategijom dve etape koja potiče s kraja XIX veka: prvo dobiti pristup državnoj moći, a zatim promeniti svet. Kada je Prva faza završena, vreme je sudilo drugoj prema njenim rezultatima. Međutim, 1968. godine račun koji su revolucionari mogli da svedu bio je tragičan: do najavljene promene nigde nije došlo.
Tako se krenulo putem razočaranja. Žak Žilijar je 1978. godine, na stupcima Nuvel Obzervatera pokrenuo polemiku pod naslovom „Treći svet i levicaˮ, proglašavajući te režime bilo korumpiranim, nepravednim, policijskim i često krvavim, ili haotičnim, tiranskim i ne manje krvavim. Njegov zaključak je bio: „Pravo naroda je postalo glavni instrument gušenja ljudskih prava.ˮ Sledeće godine, taj je nedeljnik nastavio ovu debatu u obliku knjige, obedinjujući pet priloga neprijateljskih prema „Trećem svetuˮ, pet drugih koji su ga uzimali u odbranu i pet onih koji su igrali ulogu posrednika. Žak Žilijar je tu predstavio „treći-svetˮ kao „surogat jedne socijalističke eshatologije koja je danas uništenaˮ.
Kada je pao Berlinski zid, a sa njim i komunistički režimi, rasprava o Trećem svet bila je završena. Raspravljati o njemu značilo bi da ga se uzima za ozbiljno. Sada se vodilo računa samo o „ljudskim pravimaˮ i, istovremeno, o „dužnosti mešanjaˮ (intervencije u unutrašnje stvari država koje ugrožavaju ljudska prava, prim. ur.), od Golfskog zaliva do Balkana preko Afrike, sa „sjajnimˮ rezultatima koji su (…)
