Predsednička kampanja već više od godinu dana preovladava na svim radio frekvencijama, na malim ekranima i na internetu, a iza svega toga čuje se ne toliko prigušena buka. Najviše su se isticale parole koje su besni radnici uzvikivali tokom brojnih pikentinga. Njihov odjek čuo se u lučkim gradovima na istoku i jugu, u fabrikama aviona na severozapadu Tihog okeana, u velikim hotelima Nove Engleske i Kalifornije, pa i u plažnim odmaralištima Havaja. Svuda su bili isti zahtevi: da se stane na kraj stagnaciji plata i zlopotrebi od strane poslodavaca, koje traju preko deset godina.
Uzdrmana lučka delatnost
Početkom meseca oktobra, 45.000 radnika na dokovima prestalo je sa radom u oko četrdeset luka na istočnim i južnim obalama, od kojih su Njujork, Baltimor, Savana, Nju Orleans, Hjuston. Prošlo je skoro pedeset godina otkako su poslednji put štrajkovali radnici ovog sektora, koje zastupa Međunarodno udruženje lučkih radnika (The International Longshoremen’s Association – ILA). Pokret je uzdrmao vlasti, iako je trajao svega tri dana. Sposobnost ovog sindikata da obustavi čitav jedan deo lučkih aktivnosti pretila je da okonča dug period dobrog ekonomskog stanja. „Bez nas se ništa, ama baš ništa ne može pomeriti!“ gromko je izjavio Harold Dž. Daget, predsednik sindikata, pred nekoliko desetina zaposlenih u Elizabetu u Nju Džerziju.
Usred predsedničkih kampanja, politički značaj ovog događaja nikome nije promakao. Za razliku od Međunarodnog udruženja priobalja i skladišta (International Longshore and Warehouse Union – ILWU) – okarakterisanog kao izrazito levičarsko udruženje koje zastupa obalske radnike zapadne obale – udruženje ILA dugo je bilo jedno od najkonzervativnijih sindikalnih organizacija u zemlji. Bajdenova uprava odmah je stavila do znanja da neće primeniti zakon Taft-Hartley, čijim sadržajem se, od 23. juna 1947. godine, predsedniku daje dozvola da prekine štrajk na osamdeset dana, ukoliko smatra da štrajk ugrožava „nacionalnu bezbednost“. Sa svoje strane, vršilac dužnosti sekretara za rad SAD-a požurila je da okupi pregovarače iz sindikata ILA i iz Pomorskog saveza Sjedinjenih Država (USMX), kao i grupe poslodavaca, kako bi se pronašlo rešenje za izlazak iz krize.
Da li su se obalski radnici izborili za svoj slučaj? Jesu, što se tiče plata, pošto načelni dogovor sa poslodavcima predviđa povećanje od 62% u periodu od šest godina, do isteka kolektivnog ugovora, a pored toga su plate u sektoru već prilično visoke. Međutim, treba dočekati 15. januar 2025. godine kako bi se ponovo pojavile rasprave o mnogo trnovitijem pitanju – automatizaciji lučkih terminala, što za obalske radnike predstavlja opasnost po opstanak. Preduzeća se zaista trude da na sve načine istisnu ljudsku radnu snagu, bilo to generalizovanjem prenosa i distribucije preko kontejnera, standardizovanjem pravila ili uvođenjem kompjuterskih sistema za praćenje i obračun svega što prolazi kroz luke. Udruženje ILA je dosad pristalo na uvođenje „poluautomatskih“ mašina, ali su se usprotivili uvođenju potpuno samostalne opreme koja bi isključila ljudsku delatnost. Januarski (…)
